Putovanje u čudnu i nepoznatu zemlju

Veliko Znanje je prenošeno sukcesivno iz doba u doba, od naroda do naroda, od rase do rase. Veliki centri inicijacije u Indiji, Asiriji, Egiptu, Grčkoj, osvetljavaju svet blistavom svetlošću. Duboko poštovana imena velikih začetnika, živih prenosilaca istine, prenošena su sa poštovanjem sa generacije na generaciju. 

Istina je učvršćena posredstvom simboličnih pisanih dela i legendi i preneta masama ljudi na čuvanje u obliku običaja i ceremonija, usmenom tradicijom, hronikama, u svetoj umetnosti kroz nevidljive kvalitete igre, muzike, skulpture i različitih rituala. Saopštavana je otvoreno posle određenog iskušavanja onima koji tragaju za njom i čuvana je usmenim prenošenjem u lancu onih koji znaju. Nakon određenog vremena, centri inicijacije nestali su jedan za drugim i drevno znanje je potonulo u dubine, skrivajući se od očiju tragalaca. 

Nosioci tog znanja takođe su skriveni, nepoznati onima koji ih okružuju, ali nisu prestali da postoje. S vremena na vreme odvojena struja se probija do površine, pokazujući da negde duboko dole u unutrašnjosti, čak i u našim danima, teče snažna drevna struja pravog poznavanja bića. Probiti se do te struje, pronaći je, to je zadatak i cilj traganja;  jer, našavši je, čovek može sa sigurnošću da se preda putu kojim namerava da ide; tada ostaje samo da “zna” da bi ”bio” i ”činio” .  

Na tom putu čovek neće biti potpuno sam; u teškim trenucima primiće podršku i vodstvo, jer svi koji slede taj put povezani su neprekidnim lancem. Možda je jedini pozitivan rezultat svih lutanja na zamršenim stazama i putevima okultnog traganja taj da će, ako sačuva sposobnost zdravog suđenja i mišljenja, čovek razviti posebnu sposobnost razlikovanja koja se može nazvati slutnjom. Odbaciće puteve psihopatije i pogrešnog i istrajno će tragati za ispravnim putevima. I ovde, kao u samospoznaji, dobro će poslužiti princip koji sam već naveo: 

“Da bi činio neophodno je znati; ali da bi znao nužno je pronaći kako znati.” 

Čovek koji traži celim svojim bićem, celim svojim unutrašnjim sopstvom, dolazi do nepokolebljivog uverenja da je pronalaženje znanja radi činjenja moguće samo pronalaženjem vodiča sa iskustvom i znanjem, koji će preuzeti njegovo duhovno vodstvo i postati učitelj. Tu je, pre nego bilo gde drugde važnija čovekova slutnja. On bira vodiča za sebe. Svakako je neophodan uslov da bira za vodiča čoveka koji zna, inače je sav smisao biranja izgubljen. Ko može reći gde vodič koji ne zna može odvesti čoveka? Svaki tragač sanja o vodiču koji zna, sanja o njemu, ali retko se pita objektivno i iskreno, da li je vredan da bude vođen? Da li je spreman da sledi put? 

Izađite jedne jasne zvezdane noći na neko otvoreno mesto i pogledajte u nebo, na te milione svetova iznad vaše glave. Setite se da možda u svakom od njih vrve milijarde bića, sličnih vama ili možda superiornijih po svojoj organizaciji. Pogledajte Mlečni put. Zemlja se čak ne može nazvati ni zrncem peska u tom beskraju. Postepeno nestaje i bledi, a sa njom, vi. Gde ste vi? I zar nije ono šta želite jednostavno ludost?  Pred svim tim svetovima zapitajte se koji su vaši ciljevi i nade, vaše namere i sredstva da ih ispunite, zahtevi koji vam se mogu postaviti i vaša spremnost da se suočite sa njima. 

Dug i težak put je pred vama; pripremate se za čudnu i nepoznatu zemlju. 

Put je beskrajno dug. Ne znate da li će biti moguć odmor tokom puta niti gde će to biti moguće. Treba da se pripremite za najgore. Ponesite sve što je potrebno za put sa vama. Potrudite se da ništa ne zaboravite, jer posle će biti prekasno i neće biti vremena za povratak po zaboravljeno, da ispravite grešku. Odvagajte svoju snagu. Da li je dovoljna za ceo put? Koliko brzo možete krenuti? Setite se da duži boravak na putu zahteva nošenje proporcionalno više zaliha a to će usporavati vaše napredovanje kako na putu tako i u pripremama za njega. Svaki minut je dragocen. Jednom se odlučivši za polazak beskorisno je gubiti vreme.

Ne računajte na mogućnost povratka. Taj eksperiment vas može skupo koštati. Vodič je prihvatio samo da vas odvede tamo i, ako želite da se vratite, on nije dužan da se vrati sa vama. Bićete prepušteni sebi i teško vama ako zastanete ili zaboravite put, nikad se nećete vratiti. A čak i ako pamtite put ostaje pitanje, da li ćete se vratiti zdravi i čitavi? Jer mnoge neprijatnosti čekaju usamljenog putnika koji nije upoznat sa putem i običajima koji tamo vladaju. Imajte na umu da vaš pogled ima osobinu da predstavi udaljene objekte kao da su blizu. Prevareni blizinom cilja kom stremite, opčinjeni njegovom lepotom i ne znajući meru vlastite snage, nećete zapaziti prepreke na putu; nećete videti brojne rovove na putu. 

Na zelenoj livadi prekrivenoj brojnim cvetovima, u bujnoj travi, duboka je litica sakrivena. 

Veoma je lako spotaći se i pasti preko nje ako vam oči nisu koncentrisane na korak koji preduzimate. Ne zaboravite da usmerite svu svoju pažnju na najbliži deo puta, ne brinite o dalekim ciljevima ako ne želite da padnete preko litice. I ne zaboravite svoj cilj. Pamtite ga sve vreme i održavajte u sebi aktivan napor prema njemu, da ne izgubite pravi smer. I jednom kad krenete, budite posmatrač; ono šta prolazite ostaje iza vas i neće se opet pojaviti; tako da ako propustite da primetite na vreme, nikad nećete primetiti. Nemojte biti previše radoznali i ne gubite vreme na stvari koje privlače vašu pažnju a nemaju vrednost. Vreme je dragoceno i ne treba ga traćiti na stvari koje se ne odnose direktno na vaš cilj. Pamtite gde ste i zašto ste tu. Nemojte braniti sebe i pamtite da nijedan napor nije učinjen uzalud. A sada možete krenuti na put.

Georgije Ivanovič Gurđijev “Pogledi iz stvarnog svijeta” (odlomak)

Kamen po kamen

„I pristupiše mu učenici njegovi da

mu pokažu građevine hrama.

A Isus im reče:

'Ne vidite li sve ovo?

Zaista vam kažem:

Neće ostati ovde ni kamen na kamenu

koji se neće razmetnuti'."

Mt. 24, 1-2

Zamislite neku korpulentnu osobu, zadriglu u salo, i pred sobom imate sliku i priliku onoga u šta može da se pretvori vaš duh - obložensalom sve dok ne postane previše otupeo i lenj da misli, posmatra, istražuje, da izmišlja. Gubi svoju bistrinu, lucidnost i elastičnost, da bi postepeno zamro. Pogledajte oko sebe, i videćete koliko ima takvih ljudi: otupelih, zaštićenih slojevima sala, koji ne traže ništa drugo osim da ne budu uznemireni ili naterani da se razbude.

Šta su ti slojevi sala oko duše? Sve fiksacije kojima se hranite, sve predrasude kojeste izgradili o ljudima i stvarima, sve vaše navike, sve vaše veze. U periodu kada ste se formirali kao ličnost, trebalo vam je pomoći da uklonite ove slojeve i oslobodite svoj duh. Međutim, društvo u kome živite i kultura kojom ste hranjeni bukvalno su vas obložili tim slojevima, i čak vas naučili da to i ne opažate, da živite uspavani, i prepustite drugima „ekspertima", vašim političarima, intelektualcima i verskim vodama da misle umesto vas. I tako završavate smoždeni težinom autoriteta i tradicije koje nikada niste čak ni podvrgnuli analizi.

Razmotrimo ove slojeve jedan po jedan.

Prvo, vaša vera. Ako živite kao komunista ili kapitalista, musliman ili jevrej, živite na predvidiv I tendenciozan način - eto prepreke, još jednog sloja sala između  stvarnosti i vašeg duha, koji ne uspeva više da je vidi i neposredno dodirne.

Drugi sloj. Vaše ideje. Ako se u pogledu neke osobe fiksirate za neku svoju ideju, tada ne možete voleti tu osobu, već samo ideju koju ste stvorili o njoj. Kada nešto kaže ili se na određeni način ponaša, smesta joj lepite etiketu: „Glupača", „Gnjavator", „Grubijan", „Apsolutno dražesna", itd.

Od tog trenutka stvara se zid, sloj sala između vas i te osobe, jer ćete je i sledeći put videti na osnovu ovih ideja, čak i ako se u međuvremenu promenila. Razmislite: nije li bilo tako sa gotovo svim osobama koje poznajete?

Treći sloj. Vaše navike. One su jedan od ključnih elemenata ljudskog bića - da nema navika, ko zna kako bismo uopšte hodali, govorili ili vozili automobil? Ali navike pripadaju mehaničkom nivou života - ne bi trebalo da budu uključene u područje ljubavi ili intelekta. Postoji li neko ko želi da bude voljen iz navike?! Ipak, kada neko prvi put vidi okean, ostaje zadivljen, ali ribar koji ga po čitave dane gleda, uopšte ne poklanja pažnju njegovoj veličanstvenosti. Čime to objasniti? Time što smo stvorili unapred utvrđene modele o svim stvarima oko nas i, kada ih ponovo vidimo, ne vidimo ih u njihovoj iskonskoj svežini, veću svedu svojih fiksacija. Tako se ponašamo u odnosu na ljude i stvari, i takvi su odnosi koje uspostavljamo s njima - bez ikakve svežine, bez ičega novog, večito iste ideje, isti putevi kojima se bezbroj puta prošlo - eto plodova navike. Ne umete više da gledate na drukčiji i kreativniji način jer, izgradivši mentalni oklop, zadovoljavate se da uključite automatskog pilota u svom duhu i legnete da odremate.

Četvrti sloj. Vaše veze i strahovi. To je sloj koji je najlakše uočiti. Da li se često kačite ili strahujete (što je najdalje od ljubavi) u odnosu na osobe ili stvari? U takvim trenucima odbijate da ih vidite onakve kakve stvarno jesu. Prisetite se neke osobe koja vam se ne dopada ili od koje strahujete i uvidećete koliko je ovo tačno.

Shvatate li sada da se nalazite u zatvoru koji su stvorila vaša verovanja, tradicije vašeg društva i kulture, predrasude, uzori, veze i strahovi koji potiču iz vašeg subjektivnog viđenja? Zidovi i zidovi okružuju ćeliju vašeg zatvora, i čini se gotovo nemoguće da ćete ikada izaći iz njega, kako biste konačno stupili u kontakt sa raskoši života, ljubavi i slobode, izvan tvrđave u kojoj ste zatočeni.

Međutim, taj poduhvat ne samo da nije nemoguć, već je lak i ugodan. Šta da učinite da biste se našli na slobodi? Možete da učinite četiri stvari.

Kao prvo, shvatite da ste okruženi zidovima ćelije i da je vaš duh zarobljen. Retko kome se dešava da postane svestan toga, pa žive i umiru zatočeni - kao „konformisti", prilagodili su se zatvorskom životu. Neki od njih postaju reformatori i bore se da poboljšaju uslove života u zatvoru: za bolje osvetljenje, efikasniju ventilaciju...

Teško je postati buntovnik, revolucionar koji će razvaliti zidove tog zatvora. Da biste postal revolucionar, morate isključivo i pre svega videti zidove svog zatvora.

Drugo, satima i satima posmatrajte zidove svoje ćelije - svoje navike, uzore, veze i strahove - tek tako, bez procenjivanja i osude. Postepeno, videćete kako se raspadaju u paramparčad.

Treće, posvetite svoje vreme posmatranju ljudi i stvari koji vas okružuju. Gledajte (ali stvarno gledajte, kao da prvi put gledate) lice nekog prijatelja, list, drvo, pticu u letu, ponašanje i postupke ljudi koji vas okružuju. Tako ćete ih videti onakvim kakvi stvarno jesu (ili bar približno), u svežini karakterističnoj za njih, bez zamagljenja koja im stvaraju vaše ideje i mentalne navike.

Četvrti sloj, i najvažniji. Opustite se i posmatrajte kako funkcioniše vaš mozak: otkrićete neprekidni tok misli, senzacija i reakcija. Gledajte čitav ovaj tok „dugim" pogledima, kao što bi, na primer, gledali reku ili neki film. Zapazićete da vas gledanje onoga što je unutar vas mnogo više obuzima od reke ili filma, i da vam daje mnogo svežiji osećaj života i oslobođenosti. U suštini, možete li nazvati sebe živim bićem ako niste svesni svojih misli i reakcija? Nesvestan život, rečeno je, nije vredan da bude proživljen. To se, na kraju krajeva, ne može čak ni smatrati životom, već mehaničkim postojanjem, kao u robota: san, nesvesnost, smrt - takve stvari ljudi nazivaju životom!

Posmatrajte zato, istražujte, diskutujte, i vaš duh će oživeti, oslobodiće se naslaga sala i ponovo postati lucidan, živ i aktivan. Zidovi vašeg zatvora će se rušiti, malo po malo, sve dok od vašeg Hrama ne ostane ni kamen na kamenu, i na vas će se spustiti blagoslov nesputanog viđenja - videćete stvari onakve kakve su, dospećete do neposrednog iskustva Stvarnosti. 

Odlomak iz knjige "Put ljubavi" Antoni de Mello

Probuđenje unutrašnje svesti

Pitali ste kakav metod treba usvojiti kako bi se mentalno traganje pretvorilo u živo  spiritualno iskustvo.  Pre  svega  je  neophodno  vežbanje  koncentracije  na unutrašnju svest. Uobičajeni ljudski um je aktivan samo na površini i ta aktivnost skriva pravo Jastvo. Ali, postoji i druga, skrivena svest ispod te površine pomoću koje  možemo  postati  svesni  pravog  Jastva  i  većih,  dubljih  istina  prirode  i realizovati to Jastvo oslobađajući i transformišući prirodu. Umiriti površinski um i započeti  unutrašnji  život  je  cilj  ove  koncentracije. 

Ova  istinska  svest,  koja  je drugačija od površinske ima svoja dva glavna centra, jedan u srcu (ne u fizičkom srcu, nego u srčanom centru na sredini grudi), a drugi u glavi. Koncentracija na srce vam  otvara  unutrašnji  put,  i  ako  pratite  to  otvaranje,  i  odete  duboko,  postajete svesni duše ili psihičkog bića, božanskog elementa u individui. Ovo biće kada nije ničim zaklonjeno, počinje da se ispoljava, da upravlja prirodom, da usmerava sve njene pokrete ka Istini, ka Božanskom i da u nju priziva sve što se nalazi iznad. Ono donosi svest o Prisustvu, posvećenje celog bića Najvišem, i poziva moćniju Silu i Svest koji čekaju iznad nas da se spuste u našu prirodu. Koncentrisati se na srce sa stavom  potpune  predaje  Božanskom  i  aspiracijom  ka  unutrašnjem  otvaranju  i Prisustvu u srcu jeprvi način i, ako se tako može reći, prirodan početak; jer jednom postignuti rezultati čine spiritualnu stazu daleko lakšom i sigurnijom nego što je to slučaj sa nekim drugim počecima.

Drugi način je koncentracija na glavu, na mentalni centar. Ovaj metod, ako donese tišinu na površinu uma, otvara unutrašnji, veći, dublji um koji je daleko sposobniji da primi spiritualno iskustvo I spiritualno znanje. Ali kada je jednom ovde  koncentrisan,  čovek  mora  neprekidno  usmeravati  tihu  mentalnu  svest  na gore, ka svemu što je iznad uma. Nakon nekog vremena čovek oseća da mu  se svest povišava i da se na kraju podiže iznad poklopca koji ju je tako dugo vezivao za telo i pronalazi centar iznad glave gde postaje jedno sa Beskonačnim. Tu ona dolazi u dodir sa univerzalnim Jastvom, Božanskim Mirom, Svetlošću, Snagom, Znanjem, Blaženstvom, stapa se i postaje jedno, osećajući spuštanje tih stvari u prirodu. Koncentrisati se na glavu sa težnjom ka miru uma i realizaciji Jastva i Božanskog, je drugi način koncentracije.Važno je, međutim, da ne zaboravite da je koncentracija svesti na  glavu samo priprema za njeno podizanje iznad tog nivoa; u  suprotnom,  možete  ostati  zatvoreni  u  svom  umu  i  njegovim  iskustvima  ili  u najboljem slučaju ugledati samo odraz više Istine, propuštajući da se izdignete do spiritualne transcendencije i da tu živite.

Za neke je lakša mentalna koncentracija, a  za  neke  ona  na  srčani  centar;  neki  su  sposobni  da  rade  i  jedno  i  drugo naizmenično - ali početi sa srčanim centrom, ako je moguće, je poželjnije.

Druga strana discipline se bavi aktivnostima prirode uma, životne sile ili vitala i  fizičkog  bića.  Ovde  se  vežba  sastoji  u  usaglašavanju  prirode  sa  unutrašnjom realizacijom kako se ne bi desila podela na dve neusaglašene celine. Tu postoji nekoliko puteva ili mogućih procesa.

Jedan je predati sve aktivnosti Božanskom, moliti za unutrašnje vodstvo i dozvoliti Višoj Sili da preuzme našu prirodu. Ako postoji unutrašnje otvaranje duše, ako psihičko biće istupi napred, tada neće biti većih  problema - jer  je  to  uvek  praćeno  psihičkim  razlučivanjem,  konstantnim prisustvom i konačnim ovladavanjem koje ne samo što obelodanjuje nego mimo i strpljivo otklanja sve nesavršenosti, donosi pozitivne mentalne i vitalne kretnje i preoblikuje svest o fizičkom.

Drugi metod je stati po strani odvojen od pokreta uma, života, fizičkog bića, smatrati njihove aktivnosti za oformljene navike Prirode u individui koje su rezultat naših prošlih dela, a ne kao delove našeg pravog bića; onoliko koliko uspete u ovome, toliko postajete nevezani, toliko sagledavate um i njegove aktivnosti kao nešto što nije vaše, život i njegove aktivnosti kao nešto što nije  vaše, postajući  svesni  unutrašnjeg  Bića  -  unutrašnjeg  mentala,  unutrašnjeg vitala, unutrašnjeg fizičkog  -  mirnog, spokojnog, neograničenog, nevezanog koje odražava  istinsko  Jastvo  iznad  i  koje  može  biti  njegov  direktni  predstavnik;  od ovog  unutrašnjeg  tihog  Bića  proizilazi  odbacivanje  svega  što  treba  odbaciti, prihvatanje samo onoga što se može zadržati i transformisati, najskrivenija Volja za savršenstvom ili molba Božanskoj Sili da pri svakom koraku učini ono što je neophodno  za  promenu  Prirode.  Ona  takođe  može  proširiti  um,  život  i  telo  do najskrivenijeg psihičkog entiteta I njegovog vodećeg uticaja ili direktnog vodstva.

U većini slučajeva ova dva metoda se prožimaju i koriste zajedno da bi se konačno stopili u jedan. Ali čovek može početi sa jednim od ta dva, sa onim koji mu je najprirodniji i najlakši za sleđenje.

Konačno,  u  svim  teškoćama  gde  je  upleten  lični  napor,  Učitelj  može intervenisati i uraditi ono što je neophodno za realizaciju ili za trenutni korak koji treba učiniti.

***

Mi  čitamo,  pokušavamo  da  razumemo,  objašnjavamo,  pokušavamo  da saznamo. Ali jedan minut istinskog iskustva nas uči više nego milion reči i stotinu objašnjenja.

Stoga je prvo pitanje: "Kako imati iskustvo?"

Ući u sebe, to je prvi korak.

I tada, jednom kada ste uspeli da odete dovoljno duboko u sebe i da osetite stvarnost onoga što je unutra, počinjete da se progresivno širite, sistematično, da postajete ogromni kao univerzum i gubite osećaj svakog ograničenja.

Ovo su prva dva pripremna koraka. Njih morate uraditi u najvećem mogućem miru, tišini i spokoju. Ovaj mir, ovaj spokoj donosi tišinu u um i mir u vital.Ovaj napor, ovaj trud morate ulagati vrlo redovno, istrajno. I nakon određenog vremena, koje može biti duže ili kraće, počinjete da primećujete stvarnost koja je drugačija od one koju iskušavate u uobičajenoj, spoljašnjoj svesti.

Naravno, činom Milosti, veo može iznenada biti sklonjen iznutra, i vi možete odjednom ući u pravu istinu; ali i kad se to desi, da bi postigli  punu vrednost i efekat ovog iskustva, morate održati stanje unutrašnje receptivnosti, a da biste to uradili, za vas je neophodno da se povlačite unutra svakog dana. 

"Unutrašnji život", Šri Aurobindo i Majka 

Postati svestan "Sebe"

The Upanishad:

Who sends the mind to wander afar? 

Who first drives life to start on its journey? 

Who impels us to utter these words? 

Who is the Spirit behind the eye and the ear?

It is the ear of the ear, the eye of the eye, and the Word of words, the mind of mind, and the life of life. 

Those who follow wisdom pass beyond and, on leaving this world, become immortal.  

Ovo  je  jedna  od  najvažnijih  vežbi  koju  treba  da  upražnjavate  ako  želite  da postignete uspeh u samokontroli i u zadobijanju makar ograničenog znanja o sebi: treba da budete u stanju da lokalizujete svoju svest i daje svesno usmeravate na različite  delove  vašeg  bića,  kako  biste  mogli  da  razlikujete  sopstvenu  svest  od svojih misli, osećanja, impulsa, da postanete svesni šta je ta svest sama po sebi. Tako ćete naučiti da je usmeravate: možete je usmeriti na telo, na vital, na psihu (to je najbolje mesto za nju); možete usmeriti svoju svest na um, možete je podići iznad uma i sa njom otići u sve oblasti univerzuma. Ali, pre svega, morate znati šta je ta svest, tj. morate postati svesni same svesti, lokalizovati je. A za to postoje mnoge vežbe. Jedna od njih je dobro poznata, a to je posmatranje sebe i svog života, kao i ispitivanje da li je telo zaista svest vašeg bića, ono što zovete "ja"; jednom kada shvatite da telo uopšte nije to, da ono izražava nešto drugo, tada istražujete vaše impulse, emocije, kako biste videli da li su one možda to, i ponovo pronalazite da ni one nisu to; i tada ispitujete svoje misli, da li ste  vi  ta  misao,  ono  što  zovete  "ja"  i  na  kraju,  posle  nekog  vremena  postajete svesni:  "Ne,  ja  mislim,  prema  tome,  ja  sam  nešto  različito  od  misli."  I  tako eliminacijom uspevate da doĎete u kontakt sa nečim, nečim što vam daje osećaj postojanja - "Da, to sam 'ja'. I to nešto ja mogu pokretati, mogu ga preneti sa mog tela  na  vital,  na  um,  mogu  ga  čak,  ako  sam  vrlo...  kako  to  da  kažem?...  vrlo uvežban u tom kretanju, preneti na druge ljude i na taj način se mogu poistovetiti sa stvarima i ljudima. Pomoću svoje aspiracije mogu čak otići i izvan ove ljudske forme, podići se ka oblastima koje više nisu ovo malo telo i sve što ono nosi sa sobom." Tako čovek počinje da shvata šta je njegova svest, i tek posle toga može reći: "Dobro, sjediniću svoju svest sa psihičkim bićem i tu je ostaviti, tako da može biti u harmoniji sa Božanskim i potpuno mu se predati", ili slično tome: "Putem ove vežbe izdizanja iznad mišljenja i intelekta ući ću u oblast čistog svetla, čistog znanja  ...  ",  tada  čovek  može  tu  uključiti  svoju  svest  i  živeti  na  takav  način,  u punom sjaju i lepoti koji su iznad svake fizičke forme.

Ali, prvo, ova svest mora postati mobilna, morate znati kako da je  razlikujete od ostalih delova bića koji su u stvari njeni instrumenti, načini njenog ispoljavanja. Svest mora upotrebljavati ove stvari, ali vi ne smete zameniti te stvari za svest. Usmerite svest na ove stvari, kako biste postali svesni svog tela, svog vitala, svog uma, svih svojih aktivnosti pomoću vaše volje za identifikacijom; ali da biste to postigli, vaša svest za početak ne sme biti potpuno upletena, pomešana, združena, da tako kažem, sa svim ovim stvarima, ne sme ih zameniti za sebe, ne sme učiniti tu grešku.

Kada čovek misli o sebi (očigledno da od milion ljudi možda samo njih deset to ne radi), on misli: "Ja ... to je moje telo, to je ono što zovem 'ja'. I stoga, ja sam takav,  kao i moj sused koji je takoĎe telo. Kada govorim o nekoj drugoj osobi,  mislim na njegovo telo". Tako, sve dok je čovek u ovom stanju, on je igračka svih mogućih kretnji i nema nikakvu samokontrolu.

Telo je najgrublji instrument, pa ipak to je ono što skoro svo vreme zovemo "ja", ukoliko nismo počeli da posmatramo sebe.  

"Unutrašnji život", Šri Aurobindo i Majka 

Život kao "citat"

Šta kada život koji vodim postane "citat"? Da li sam stvaran ili "citiran"? Što je to u meni što traži "citat"? Kada ću prekinuti "citiranje" života i odakle ta potreba da "citiram" sve što mi se sviđa ili ne sviđa?

"Previše si mi nestvaran! Ne osjećam te! Vidim samo "citat" koji hoda, priča, prepričava, imitira ali ne i tebe. Ne osjećam te. Izgledaš mi na san, na iluziju koja ima svoj film i kada ga ispuca nestaje zajedno sa njim. Slikaš životom sobom kao slikom." - jednom mi je reklo moje Biće.

Trebalo je dugo vremana da shvatim šta je mislilo sa tim, što je u stvari naglašavalo, i kada sam shvatio jedno kasno popodne, sjedeći u kafiću i ispijajući posljednje gutljaje kave iz šoljice sa znakom AUM ugledavajući dno, shvatio sam što je htjelo reći.

"Staviću cijeli tvoj život pod navodnike, jer nije ništa drugo do citat." - nasmijao sam se toj konstataciji Bića, više iz straha da ne zaplačem nad činjenicom na koju me je upućivalo. Pogledao sam oko sebe i vidio konobara kako pere suđe. Ustao sam i pridružio mu se. Ćutke. On me je malo čudno gledao ali nakon par minuta iznad sudopera koji je bio prepun a novo suđe je samo stizalo, osmjehnuo se i prepustio mi dio kako bih lakše prao čaše sa njim. Tada sam osjetio nešto. To nešto je bilo stvarnije od svih "citata" koje sam živio. Pogledao sam iznad šanka i ugledao "citate". Neki "citati" su bili instruktori, drugi književnici, treći građevinski radnici, četvrti su bili gazde ili oni koji ih glume, ali nigdje nije bilo STVARNOSTI u koži čovjeka.

Konobar me je potapšao po leđima kao da je rekao: "U redu je. Sve je u savršenom redu. Živimo život citirajući sam citat života. Na kraju umiremo i to kao i svaki loš citat."

Ovo je dio iz "knjige citata" koja nikad nije napisana niti će biti napisana i koju sam "citirao" što sam bolje umio, pažljivo "citirajući" dijelove koji su me pogodili, dirnuli žicu, dali smisao, nasmijali i koje sam izmislio "citirajući" samog sebe.

"Citat" je moj život. "Citat" je i vaš život. Cijeli životni vijek nekog "citiramo". Bili mi književnici, ljubavnici, građevinci, dizajneri, ovo ili ono. "Citati" preživljavaju čak i nas. I niko od nas još nije uspio da preživi "citate" jer oni su besmrtni.

Shvatajući ovo ne mogu a da se ne zapitam i to velikim slovima i još podebljanim "KOJI SE KLINAC ZBIVA? JE LI MOJ ŽIVOT "CITAT"?"

L'adno i bez blama mogu čista srca reći, opet podebljano i sa velikim slovima: JESTE. MOJ ŽIVOT JE PROKLETI "CITAT".

Sa "citatom" se rodim i sa njim umirem. Prokleti "citat" "bio je dobar čovjek" me otprati i pod crnu zemlju. Kao što me drugi dočeka na povratku iz crnila, na povratku iz dubokog sna koji prethodi rođenju.

Prate me cijeli život kao sjena. Gdje god se okrenem neko nešto "citira", nekad pod znakovima navoda, nekad bez njih. Ali bitno je da je "citat". Je li to možda mudrost pitam se ponekad? Ili je to zakonitost? Ne znam. Ali čujem ih na svakom koraku. Na internetu svaka šuša stavlja "citate" počev od šuše koja ovo piše, u pokušaju da bude "mudra" - opet "citat" - u pokušaju da se dodvori nekom, sebi, partneru, tzv. face prijateljima. Iako imam naviku da veoma brzo takve ljude "iscitiram" iz svog života, pa makar to bio i virtuelni život, ne mogu da ih tako lako "iscitiram" jer ih je svakim danom sve više. 

No, da ne bi neko pogrešno shvatio moje "citate". Nemam ništa efikasno protiv "citata", dapače, volim ih. Jer nekada stvarno prikažu život u punoj slavi i veličini. Bila ta "slava i veličina" u kanalizacionim odvodima ili u rajskim planinama. Problem je u tome što mi ne shvatamo te "citate" kao što ne shvatamo ni svoj život.

"U ustima osjećam okus govna koje pliva u moru citata!" - zar ovo nije odličan "citat"? Pa što ga onda ne "citiramo" svaki dan? Naravno da nećemo. Jer taj "citat" ne odražava našu "mudrost". Ali ćemo zato "citat" kao ovaj svi da "iscitiramo" i pokažemo svoju "mudrost": "Život je kao more, kao rijeka koja teče u sjedinjenju sama sa sobom, odražavajući svu slavu Apsoluta u ispoljenju!" - wow... 

"Mogu li da ga stavim na "zid"?" "PLIZZZZ!!!!" - ma stavi ga sestro, gdje god želiš, još ako meni dozvoliš da tebi poslje stavim biće odlično.

Sada, da ne pomislite nešto drugo od onog što je bitno, a razmišljam da to stavim kao "citat". Jebi ga, znam da volite "citate". Nije stvar u tome da li ćete ga staviti ili ne, već je stvar u tome koliko će on dugo ostati u vama??? A vi pomislite na što želite. Ja znam na što mislim.

Ako već "citiramo" mogu da upitam, ovaj put bez "citata", koliko dugo ste ŽIVJELI taj "citat" koji ste citirali upravo prije pet minuta? Znam da je to bila Maska, znam da je to Uloga koju proturate pod nos ostalim Glumcima u vašem životu. Znam to, ne morate mi to reći. Samo pitam. Da li ste IKADA "citat" ŽIVJELI barem JEDAN JEDINI DAN?

Ako ih ima previše, znam da niste. A znam vas puno koji dnevno "iscitirate" nekoliko "citata" i znam da NISTE SPOSOBNI da ih živite. Jer da jeste NE BI STE IH "CITIRALI".

Bolna je činjenica kada shvatite da vam je život postao "citat". Čitamo knjige, slušamo druge sve u svrhu nekog dobrog "citata". Negdje između tih "citata" plaćamo račune, žalimo se na posao, zaljubljujemo se opet u neki "citat" bio on muško ili žensko, nebitno. Ali nas nema. Sve što smo jeste najobičniji "citat". 

Nemamo Stvarnost, nemamo OKUS, a ni MIRIS. To su samo okusi i mirisi "citata". Kada sam ušao u Rad i kod Majstora sa sobom sam donio bilježnicu, rokovnik pun "citata". Ošo rek'o ovo i ono. Maharši rek'o ovo i ono i slično. On je pogledao taj moj rokovnik i rekao: "Sve ti unutra piše. Da si sposoban to da živiš ne bi trebao ni Rad ni Majstora." Te riječi su me porazile. Osjedao sam ukus kanalizacije u ustima.

Vjerujte i danas volim "citate". Obožavam ih. Ali im previše ne vjerujem. Imam ja svoje rokovnike sa "citatima", ali sve je više MOJIH "citata". "Citata" mene samog. I nisu oni nešto mudri, ne pretjerano. Ima tu raznih "citata". Od recimo: "Operi suđe sa TOPLOM vodom, jer masnoća se teško skida", pa do "Kada se kupaš dobro istrljaj masku kože jer maske se lako prljaju naročito kada ih često koristiš". Znam da nisu mudri potput Nisargadattinih ili Maharšijevih ili nekih drugih mirisnih rišija, ali su moji.

Čemu svi ti "citati" koje koristimo u stvari služe? Jeste li se ikada to zapitali? Vjerujem da znate odgovor pa vam ga ja neću ni dati. Jer znam da ljudi znaju odgovore na sve što koriste svaki dan. Tipa, znam da znate zašto služi četka pokraj wc školjke. Problem je samo što tu četku nemamo svaki dan pri ruci i ne koristimo je mnogo češće, naročito kada pokušavamo biti mudri pred nekim ili kada pokušavamo pokazati svoju superiornost, ili kada pokušavamo da napravimo DOBAR ODBOJNIK kako sebe ne bi vidjeli. Samo zamislite. Čim ispadnete "mudri" ispred nekog fino uzmete četku za čišćenje ostataka iz vašeg debelog creva, zinete i dobro iščetkate glasne žice. Jer nekada ostatak debelog creva prosto ima potrebu izaći na usta. Ako to znamo, a ja vjerujem, i to kao svaka dobra debela vjernica nedeljom prije podne u crkvi, onda znamo da moramo dobro četkati usta kako ne bi iz njih izlazio vonj debelog creva.

Moram sada prekinuti, što inače ne radim. Imam goste i moram da im "citiram" određene veoma spiritualne stvari. Ali NASTAVIĆE SE... mora...

Bhaerava Kaala 

Mudrost pjeska 

Vavilonska legenda

Ovo  je  jedna  drevna  Vavilonska  legenda. Pre  mnogo,  mnogo  vremena,  u  ogoleloj  zemlji  koja  se  sada  zove Arabija, božansko Biće se utelovilo da bi probudilo Zemlju za vrhovnu Ljubav. 

Naravno, ljudi su ga progonili, zlostavljali,  sumnjičili,  pogrešno shvatali.  

Smrtno  ranjen od strane svojih napadača, želeo je da umre nasamo i na miru, kako bi mogao da dovrši svoj zadatak. Budući da su ga gonili, trčao je; iznenada na prostranoj goloj ravnici, on  naiđe  na  mali  pomorandžin  žbun.  Spasitelj  upuza unutra, među niže grane, kako bi mogao da napusti telo  u miru; i iznenada žbun čudesno poče da raste, postade širok, gust i dubok, i kada progonitelji stigoše tamo, nisu posumnjali da se čovek kojeg su lovili krije na njemu i oni  odoše dalje.

Kako  je sveta krv padala kap po kap, oplodeći zemlju, drvo  je  cvetalo  predivnim,  krupnim  cvetovima,
prekrivajući tle svojim laticama, bezbrojnim kapima krvi.
To su cvetovi koji za nas izražavaju i sadrže božansku Ljubav. 

The Mother, Message of 14th November 1955.

Vječni simbol

 

Postoji tako mnogo beskonačnosti, kao i dimenzija, koliko mnogo oblika oslobođenja toliko i temperamenata. Ali svi oni nose isto obeležje. Oni koji pate zbog stega i ograničenja doživeće oslobođenje kao beskonačnu ekspanziju. Ti koji pate od mraka doživeće ga kao neograničenu svetlost. Oni koji uzdišu pod težinom smrti i prolaznosti, osetiće ga kao večnost. Ti koji su uznemireni uživaće ga kao mir i beskrajnu harmoniju.

***

Zato OM jednom izgleda kao simbol božanskog univerzuma, drugom kao simbol beskonačne moći, sledećem kao beskrajni prostor, nekom drugom kao beskonačno postojanje, ili kao večni život. Za neke on predstavlja svuda prisutnu svetlost, za druge znači univerzalni zakon, a neki opet interpretiraju ga kao svemoćnu svest, kao sve-prožimajuću božanstvenost, ili ga interpretiraju rečima o sve-obuhvatnoj ljubavi, kosmičkom ritmu, uvek-postojećem stvaranju, ili bezgraničnomznanju, i tako ad infinitum.
Slično ogledalu koje reflektuje sve oblike i boje bez promene njihove vlastite prirode, OM retlektuje prelive svih temperamenata i prihvata oblike svih viših ideala, bez ograničavanja sebe isključivo na bilo koji od njih.
Da je ovaj sveti slog poistovećen sa bilo kojim pojmovnim značenjem, da je potpuno predat bilo kojoj posebnoj ideji, bez očuvanja iracionalnog i nedostupnog kvaliteta svoje srži, on nikada ne bi mogao simbolisati to nadsvesno stanje svesti, u kojem sve individualne sklonosti nalaze svoju sintezu i ostvarenje.  

Tibetanska mistika  

Večernji razgovori sa Šri Aurobindom

16.1.1924.

Čoveka koji je došao sa nadahnućem od Para Šakti napokon je primio Šri Aurobindo koji je našao da su njegovo fizičko i vitalno biće slabi, a da njegovom umu manjka diskrecija. Stoga je odlučio da ga
pošalje nazad. “Ovi – fizički, vitalni i umni – delovi su osnova; ukoliko nema tla, nikakva struktura se ne može podići na njemu.” rekao je.

*

Poslat je telegram kao odgovor Krišnašašiju sa molbom da ne dolazi u Pondičeri. (Krišnašaši, Sadaka iz Čitagonga, je pomerio pameću.)  Drugi telegram je poslat učeniku u Kalkutu da spreči Krišnašašija da produži u Pondičeri.

Sadržaj pisma nekog advokata iz Varde – neki g. Radžvade – je pročitan Šri Aurobindu. Pokazivalo je znake rastućeg umnog poremećaja. Želeo je da postane jogi, pisac, a onda magistar ili doktor, ako je moguće. Želeo je da pozajmi 3000 rupija ako bi mu Šri Aurobindo obećao da će da završi kurs.

Šri Aurobindo: Koji kurs? Mislite kurs do ludila? Želi od mene da završim njegov kurs?
Učenik: Veoma je čudno da postoji tendencija da se privlače ludi ljudi ovamo u ovom trenutku.
Učenik: Onaj Para-Šakti čovek je davao svoju odeću jedno po jedno svakog dana po nekom!
Šri Aurobindo: Nadam se da se neće sutra pojaviti bez ičeg na sebi! (smeh)
Učenik: To bi bio prizor za Bogove!
Učenik: Pre svega, bio bi prizor za tebe! (smeh) Ludilo svakako ima neku privlačnost za Sadanu. Izbrojao sam osmoricu ludaka sa X-om iz Bengala.
Šri Aurobindo: Moram reći da ja nisam uznapredovao do faze da ih imam toliko! (smeh)
Učenik: Postoji predlog da tamo gde postoji centar Sadane treba da bude, odmah pored, bolnica – mislim, ludnica! (smeh)
Šri Aurobindo: Nije loša ideja. Možeš da je poveriš našem X-u.
Učenik: Bojim se da bi od nekoga moglo da se zatraži da se stara o meni! (smeh)

Polako požuri...

If you do not acquire contentment in yourselves,
Heaped-up accumulations will only enrich others.

If you do not obtain the light of Inner Peace,
Mere external ease and pleasure will become a source of pain.

If you do not suppress the Demon of Ambition,
Desire for fame will lead to ruin and to lawsuits. 

*** 

If you lose all differentiation between yourselves and others,
fit to serve others you will be.

And when in serving others you will win success,
then shall you meet with me;

And finding me, you shall attain to Buddhahood. 

*** 

Maintain the state of undistractedness and distractions will fly off.

Dwell alone and you shall find a friend.

Take the lowest place and you shall reach the highest.

Hasten slowly and you will soon arrive.

Renounce all worldly goals and you shall reach the highest goal.

Milarepa

Ideja o "Ti" i "Ja"

Agganna-Sutta kaže: "U prošlosti bili smo duhovna bića kreativne svesti, hranjene radošću. Leteli smo kroz vasionu, samoosvetljeni i u večitoj lepoti. Tako smo ostali veoma dugo. Nakon beskonačno mnogo vremena slatki ukus zemlje se izdigao nad vodama. Imao je boju, miris i ukus. Počeli smo da ga oblikujemo u grude i jedemo. Ali dok smo ga jeli, nestajala je naša svetlost. I kada je ona nestala, pojavili su se sunce, mesec, zvezde i konstelacije, dan i noć, nedelje i meseci, godišnja doba i godine. Mi smo uživali slatki ukus zemlje, naslađivali se, hranili se njime i tako smo živeli dugo vremena." Ali sa hranom koja je postala grublja i tela bića su postajala sve materijalnija i različitija i usled toga je nastala razlika u polovima, zajedno sa čulnošću i privrženošću.“ Ali kada su se zlo i nemoralni običaji razvili među ljudima, slatki ukus zemlje je nestao, a kada se izgubio njen prijatni ukus, pojavile su se žitarice na zemlji, opskrbljene mirisom, bojom, ukusom. Usled zle prakse i daljeg ogrubljivanja živih bića, čak i ta hranljiva žita su nestala i druge samonikle biljke su se iskvarile toliko da konačno ništa jestivo nije raslo samo od sebe i hrana se morala proizvoditi teškim radom. Tako je zemlja podeljena na polja i napravljene su međe, čime je stvorena ideja o "Ja" i "mom", "vlastitom" i "drugih", a sa njom posedovanje, zavist i pohlepa i robovanje materijalnim stvarima. 

Tibetanska mistika