The Vain Bird

You see I am vanity personified,

Satan watches over me night and day

Thus I'm prescribed by him without a guide.

I am torn self from self, I can't find the Way.

I'm a finger of the Devil's pride.

I cannot resist, I am the Devil tried.'

The hoopoe hears the sixth bird out

and says: 'You're meat for the dog of desire.

The Devil's fool you are, no matter how you shout

Your avowals to start again. The devil you acquires

With vain conceits that steadily eat your soul

As worms quilt the body's fodder which is your end.

Unless you realize in heart and mind that as you are

You're the Devil's coal ready to burn to ash. No friend

Is he who seems to satisfy your whims, you're far

From the Way you wish to travel or so you say;

Reject the world's blandishments that spin you astray. 

Attar 

Svako želi dug život ali niko ne bi htio biti star

Razlika između onoga što mi vidimo kao „sebe“ i onoga što zaista „jesmo“ su velike. Ali biti „u Životu“ a ne „od Života“ je veliko shvatanje i svako to mora shvatiti za sebe. Povremeno ljudi misle da su mnogo toga napravili radeći na sebi i ulažući trud i napor, ali padaju na banalnim situacijama u Životu. Ovaj „obični“ Život koji živimo svaki dan je isti onaj Život iz svetih spisa. Velika djela vas neće uvestu u Raj nego mala djela. Jer mala djela vas svakodnevno testiraju, dok su velika djela, pa nešto kao kada spremate ispit na faxu, znate za njega i znate da se morate spremiti.  Ne postoji Život koji treba dosegnuti „tamo negdje daleko“, postoji samo jedan, isti i beskonačni Život svuda oko nas. Problem je jer u njemu nema „nas“.

Jedan od najvećih akcenata svih učenja je na strahu od smrti. Svi veliki učitelji vas savjetuju da se sučite  sa strahom od smrti i da ga prevaziđete. To je nešto što svakako trebate uraditi ukoliko imate veoma izražen strah koji vas ometa u životu i ukoliko ste spremni da zaista to uradite a ne da palamudite zato što mislite da je to „super tehnika“ i zato što ste čuli i čitali tuđe priče o takvim suočavanjima.  

Guruđijev je rekao “Jedno od najboljih sredstava za buđenje želje za radom na sebi  je uvid da možeš umreti u svakom trenutku.  Ali prvo moraš naučiti da TO imaš na umu.”

Ja se u potpunosti slažem sa tim. Ali mi smo od toga napravili u svojim glavama i srcima, od samih sebe, heroje koji se bore protiv smrti i onda se divimo Velikom Sebe koji se suočava sa smrću i prevazilazi ga.

Bit rečenog je shvatiti sopstvenu ništavnost i prolaznost. Nije bitno kada ćete umrijeti, jer to svakako mora da dođe i veoma je prirodna pojava, ukoliko ste shvatili sopstvenu ništavnost, sa njom dolazi i poniznost, sa poniznošću saosjećanje, sa saosjećanjem dobrodušnost... a dalje možete sami da nadovežete.

Zanimljivo je i to da se jako malo priča o tome da treba da se pomirite i sa tim da ćete imati 80 - 90 godina, ješćete kašice jer nećete imati sa čim da žvačete hranu, nosit ćete pelene jer nećete biti u stanju da sami odete na wc i na očima imati tegle od naočala, ako već ne budete slijepi potpuno. A možda ćete biti i nepokretni. Ležećete tako u krevetu u sopstvenim govnima i čekaćete nekog da dođe da vas opere. Tada ćete biti veoma zahvalni tom mladom biću što ima razumijevanje i saosjećanje za vas. Svima i svakome ćete biti smetnja i „matori ludak na putu“. Pomiriti se sa tim po meni je veći izazov od takozvanog „suočavanja sa smrću“.

Još je veći izazov u 30-im i 40-im godinama, a kažu da su to najbolje godine za čovjeka, NE VIDJETI „matore ludake na putu“.

Vratiću se na Guruđijeva koji je rekao „Jedno od najboljih sredstava za buđenje želje za radom na sebi  je uvid da možeš umreti u svakom trenutku.” Ja bi rekla „Jedno od najboljih sredstava za buđenje želje za radom na sebi je uvid koliko sranje možeš biti.”

Svaka sličnost sa stvarim likovima i događajima je slučajna i nenamjerna.

Naked Song

                                            

*               *              *

Dance, Lalla, with nothing on but air. 
Sing, Lalla, wearing the sky.

Look at this glowing day! 
What clothes could be so beautiful, or more sacred? 

*               *              * 

I began as a bloom of cotton,

outdoors. Then they brought me to a room

where they washed me. Then the hard strokes

of the carder's wife. Then another woman

spun thin threads, twisting me

around her wheel. Then the kicks

of the weaver's loom made cloth,

and on the washing stone, washermen

wet and slung me about

to their satisfaction, whitened me

with earth and bone,

and cleaned me to my own

amazement. Then the scissors

of the tailor, piece by piece,

and his careful finishing work.

Now, at last, as clothes,
I find You and freedom.
This living is so difficult
before one takes your hand.

Whatever work I've done,
whatever I have thought,

was praise with my body
and praise hidden
inside my head. 

*         *        *

In this state there is no Shiva,
nor any holy union.

Only a somewhat something moving
dreamlike on a fading road.

Loosen the load of sweetness I'm carrying.
The sling-knot is biting into my shoulder.

This day has been so meaningless.
I feel I can't go on.

When I was with my teacher, I heard a truth
that hurt my heart like a blister,

the tender pain of seeing
something I loved as an illusion.

The flocks I tended are gone.

I am a shepherd without even a memory

of what that means, climbing this mountain.
I feel so lost.

This was my inward way, until I came

into the presence of a Moon, this new knowledge

of how likenesses unite. Good Friend,
everything is You. I see only God.

Now the delightful forms and motions
are transparent. I look through them

and see myself as the Absolute. And here's
the answer to the riddle of this dream:

You leave, so that we two
can do One Dance.

That one is blessed and at peace
who doesn't hope, to whom
desire makes no more loans.

Nothing coming, nothing owed. 

*         *         *

Just for a moment, flowers appear
on the empty, nearly-spring tree.

Just for a second, wind
through the wild thicket thorns.

Self inside self, You are nothing but me.
Self inside self, I am only You.

What we are together
will never die.

The why and how of this?
What does it matter? 

"Naked song" Lalla

Četiri jahača Apokalipse

Four Horsemen of the Apocalypse 

Transformacija je proces, koji se mora započeti i nastaviti različitim sredstvima. To su sredstva četiri vrste, od kojih svako predstavlja neophodan doprinos pravom balansu celine. Ako zanemarimo bilo koje od njih ili ako jedno od njih precenimo i oslonimo se na njega mnogo više nego na druge, proces će ispasti iz balansa i mi ćemo se suočiti sa teškoćama; možemo izgubiti put.

Treba da posmatramo transformaciju kao nešto što se odvija sada i ovde. Ona zavisi od toga šta činimo i povratno zavisi od toga šta nas pokreće i daje nam pravac. Svako od ta četiri sredstva, koja ću opisati, ulazi u naš sadašnji trenutak iz jednog izvora i to je razlog zašto sam ovo poglavlje nazvao: „Četiri izvora“.

To su:

1. UČENJE

Počinjemo sa pozicije ignorantnosti sebe samih, svojih potencijala, puteva, načina i metoda i zakona koji upravljaju procesom transformacije. Ta ignorantnost mora biti otklonjena. Moramo tragati i moramo učiti. Pre nego što budemo mogli da učimo, moramo naučiti da učimo. Moramo želeti da učimo i ne smemo očekivati da znamo bez učenja. Možemo zamišljati da nema ničega što bismo želeli više nego da znamo istinu o sebi samima i svetu, ali svojim ponašanjem često uvek iznova zatvaramo svoj um za znanje koje nam ne pristoji.

Čak i ako iskreno želimo da učimo, iz toga i dalje ne sledi da smo voljni da budemo podučavani. To je priča o tragaocu za znanjem, koji je zamolio majstora da ga uči i dobio sledeći odgovor: „Ako budem bio voljan da te učim, da li ćeš i ti biti voljan da budeš podučavan?“

Neki delovi učenja moraju doći od nas samih. Moramo biti voljni da budemo iskreni u posmatranju svojih unutrašnjih stanja i skrivenih impulsa kao i svog spoljašnjeg ponašanja. Ali čak i iskreno samo-posmatranje treba da bude upravljano znanjem o tome šta da se gleda i kako da se verifikuje ono što se vidi. Kako treba da učimo. Učenje je beskonačan proces – dok se zaista ne stigne do blagoviđenja („beatific vision“ je unutrašnja i direktna vizuelna percepcija Boga. Dok je ljudsko razumevanje Boga tokom života indirektno (meditacija/molitva) blagoviđenje znači da duša istinski gleda u Boga - Wikipedia), kada ćemo „znati i biti spoznati.“ Možda je blagoviđenje samo početak novog života, kada počinjemo da učimo stvari, koje se ne mogu izraziti rečima. Moje sopstveno verovanje je da je sposobnost učenja toliko dragocen kvalitet, da ne može nestati iz savršenog čoveka. Biti sposoban da učiš znači biti mlad i onaj ko u sebi sačuva radost učenja svežom, ostaje zauvek mlad. Sve što u nama zatvara kanale, kroz koje može ući novo znanje, otežava nam beg iz zatvora sopstvene ignorantnosti. Ignorantan čovek je nalik zatvoreniku, koji kopni u svojoj uzanoj ćeliji, koja će postati njegov grob, jer nije naučio da su vrata otvorena.

… Čovek treba da neguje moć rasuđivanja, razvijajući naviku da se suzdrži od donošenja sudova o novim idejama i ljudima koje sretne, a da se pri tome ne suzdržava da donese konačnu odluku da li će ili ne produbiti svoj kontakt sa njima.

... Treba da proučavamo dobre običaje, koje su vekovima poštovali razni ljudi, i da pokušamo da razumemo njihovu pravu svrhu.

Ovakvi saveti se mogu činiti očigledni i čak stereotipni, ali je vreme da ih primenimo u praksi. Neka čitalac zapita sebe da li čini bilo šta praktično da unapredi svoju moć rasuđivanja i razlikovanja. Možda će uvideti da daje ono najbolje od sebe da ispita svaku važnu situaciju i donese pravu odluku, ali da mu nije palo na um, da bi to „najbolje“ moglo da se poboljša.

Ovde bih predložio nekoliko pravila, koja smatram korisnim i od pomoći u pravcu „pravog učenja“.

1. Upitajte sebe da li ono, što vam je rečeno i što ste pročitali, može da bude potvrđeno. Ako da, kako? Potvrdite pre nego što prihvatite.

2. Ukoliko nemate načina da to potvrdite, nemojte odbaciti ono što vam je rečeno, pre nego što prvo zapitate sebe, da li vam je istinski važno da li je to tačno ili ne.

3. Ukoliko vam jeste važno, istražite izvor, iz koga znanje dolazi i upitajte sebe, da li ste spremni da mu poklonite poverenje, dok ne dođete do nekog načina verifikacije.

4. Nikada nemojte uzimati ono naučeno kao konačno. Budite spremni da ponovo pogledate u njega.

5. Unakrsna provera je korisna. Može nam pružiti pouzdanje, ako nađemo da dva delića znanja dopunjavaju jedan drugog i pokazuju tendenciju da potvrde jedan drugog.

6. Ali zapamtite da je moguće unakrsno porediti samo stvari izražene istim jezikom. Možemo zapasti u veliku zabunu, ako pokušamo da uporedimo jedno učenje sa drugim, dok nismo sigurni šta svako od njih pokušava da nam kaže.

7. Praktikujte nepristrasnost. Ne dopustite da „dopadanje i nedopadanje“ utiču na vaš sud.

8. Međutim, pridajte punu važnost svojim „instinktivnim“ reakcijama. One su prodornije od vaših reči.

9. Učiti „šta“ i učiti „zašto“ nije isto, a opet ih nikada ne možemo odvojiti. Mi ne „znamo“ nešto zaista, ako ne znamo kako da upotrebimo svoje znanje. Znati kako – znati kako da se pokrenemo – nas neće odvesti daleko, ako ne znamo šta radimo. Drugim rečima, razlika između teoretskog i praktičnog znanja je samo pitanje uverenja. To dvoje mora uvek da bude povezivano, da bi se dobio pozitivan rezultat.

10. Zapamtite da je parcijalno znanje opasno. Uvek pokušajte da vidite celinu, kojoj znanje pripada. Čak i ako ne možete da vidite celinu, bolje je pokušati nego ostati sa izolovanim fragmentom.

11. Otvorajte svoj um sve više i više.

12. Znanje, koje se deli, se razume bolje nego znanje, koje se nagomilava.

Najbolje učimo podučavajući; pod pretpostavkom da nikada ne zaboravimo svoju ignorantnost i zapamtimo da je učenje-podučavanje dvosmerni proces, u kome učitelj prima isto toliko kao i učenik.

… Učenje je način da se povežemo sa samima sobom na prvom mestu (samo-spoznaja) i sa onim što nismo mi na drugom (objektivno znanje). Znanje donosi red i osećaj pravca u naš život, ali samo po sebi ono nas ne transformiše. Za to je potreban drugi izvor:

2. BORBA

Želimo da se promenimo i budemo transformisani, želimo da učinimo svoje živote ispunjenim i korisnim koliko je to moguće i da pronađemo i shvatimo svoju sopstvenu sudbinu. Sve te želje imaju svoje mesto u svima nama; one su tu jer postoji Ideal. Sve religije i sva učenja su saglasna da postoji Ideal ili Savršeni Čovek. To savršenstvo je deo naše prirode. Deca gledaju svoje roditelje. Kako rastu, taj ideal postaje univerzalan i objektivan. Čak i ako odbacuju religiju i odbijaju da povežu Idealnog Čoveka sa Bogom, ideal ipak ostaje: ne možemo živeti bez njega. Najiskrivljeniji i najužasniji ideal je i dalje za čoveka, koji čezne za tim svojim idealom i mora pokušati da ga dosegne bilo da to želi ili ne.

Imamo sve vrste drugih želja, koje nisu povezane sa idealom. Čak i ako tragamo za njima, mi smo neprestano ometani u telu, osećanjima i umu. Ne postoji stabilno jedinstvo u nama, koje uvek i u svim stanjima i svim uslovima može da želi istu stvar. Za sve nas je očigledno da u nama postoji konflikt želja. Na uobičajeni način mi se pomeramo sa jedne želje na drugu u skladu sa onim što proizvoljno privuče našu pažnju ili u skladu sa navikom ili ponašanjem, koje smo formirali.

Onoliko dugo koliko se život odvija u tom pravcu, različiti impulsi neutrališu jedni druge i mi ne dospevamo nigde, ili radije, neprimetno se krećemo u pravcu gubljenja svih želja, što je znak starenja. Kada sve želje oslabe, krećemo u pravcu smrti. To bi trebalo da svako shvata i to verovatno i jeste slučaj; ali ne znajući šta da radi sa time, većina ljudi zatvara oči pred tom situacijom i opravdava sebe, kriveći okolnosti. Ipak, ono što se traži je veoma jednostavno. Čovek mora organizovati bitku želja ili impulsa. Mi imamo određenu moć izbora: ne onoliko slobodnu koliko uobražavamo, ali ipak dovoljnu da se organizuje „bitka“ između ’da i ne’.

Na primer, svako kod sebe može pronaći unutrašnje stavove ili spoljašnje ponašanje, koje je u suprotnosti sa njegovim sopstvenim Idealom. On može upitati sebe da li želi da ih zadrži ili da ih se oslobodi. Iz tog samo-preispitivanja može proizaći odluka o borbi sa stavom ili navikom koju je istražio.

Borba je moguća zato što mi ljudi nismo nedeljiva celina. Jedan deo nas može da se bori protiv drugog, ali samo pod uslovom da je svestan unutrašnje odvojenosti. To se može doživeti veoma jednostavno u odnosu na naše telo. Mi obično kažemo ’Umoran sam’, dok bi očigledno bilo ispravno reći ’moje telo je umorno’. Ili ’ja’ uopšte nisam umoran. U tom slučaju sam odvojen od svog tela. Tada mogu reći svome telu „možda si umorno, ali ja želim da uradiš to i to.“ Može da usledi bitka i kao posledica te bitke moje telo može da me posluša. Ista situacija može da se javi na hiljade načina. Oni zajedno čine drugi najveći izvor iz koga se proces transformacije nastavlja. Bitka sa samim sobom se takođe može nazvati samo-disciplina ili ’rad na sebi’. Može se primeniti na telo, osećanja i um ili na sve njih zajedno. Ona može biti različitih nivoa razumevanja i intenziteta. Na ovom mestu želim da objasnim samo osnovni princip da se bitka odvija svesno unutar našeg bića na osnovu odvajanja ’da’ i ’ne’. Samo ukoliko smo svesni te odvojenosti možemo napraviti izbor između ta dva. Ovde je korisno uočiti da izbor mora biti specifičan i da mora biti apsolutan: „bilo ta aktivnost bilo ona aktivnost“. Ne postoji kompromis. Doktrina ’bez kompromisa’ se lako pogrešno shvata. Često se pretpostavlja da je ona opšta i primenljiva na celokupan naš život. To važi samo za one, koji su dostigli takav stupanj transformacije da je odvojenost između vrhovne želje za perfektnim Idealom i svih drugih želja jasna i nedvosmislena u svim okolnostima. Samo takvi ljudi mogu učiniti potpuni akt izbora. Za obične ljude ne može biti pitanja potpunog izvršenja toga nezavisno od trenutne situacije, obuhvaćene njihovom svešću o konfliktu želja. Tu trenutnu situaciju nazivam Sadašnji Trenutak. Većinu vremena naš sadašnji trenutak je toliko sužen (ograničen) da nema prostora za odvajanje (separaciju) i mi smo izgubljeni, to jest, čitava naša volja je obuzeta dominantnim impulsom trenutka. U takvom stanju izbor je iluzija. Ono se naziva identifikacija ili zakačenost.

U stanju identifikacije ne postoji borba, jer tada nema nikoga ko bi se borio. Da bi postojala borba, nešto u nama mora stvoriti stanje odvojenosti. To može učiniti svaka vrsta šoka. Ako je to fizički šok, nazivamo ga “znak”. Ako je to mentalni šok, zovemo ga “buđenje pažnje”. Ako je to moralni šok, zovemo ga “griža savesti”.

Očigledno, ne odvija se svaka borba u svrhu transformacije. Kad god imamo neki cilj koji treba ostvariti i uočimo da ne radimo ono što je potrebno, mi “činimo napor”. Ta borba je borba protiv nekog slabog ili buntovnog dela naše prirode. Nekada se borimo da postignemo nedostojne ili beskorisne ciljeve. Po sebi, borba nije ni dobra ni loša, već je namenjena postizanju nekog rezultata. Borbom postajemo jači; prestankom borbe postajemo slabiji. Ako možemo da se borimo sa jednom željom, biće nam lakše da se izborimo i sa drugom.

Ponekad ljudi započinju put transformacije bez ideje šta on znači – jednostavno zbog toga što im se ne dopada da budu ono što jesu. To nezadovoljstvo je po sebi već jedan oblik odvojenosti. Nezadovoljstvo, ili svest o lišenosti onoga što je potrebno jeste sila koja čoveka spašava stagnacije. Šta će on uraditi sa tom silom zavisi od njegovog razumevanja. To je razlog zašto znanje mora da uđe na početku transformacije. Dok god smo nezadovoljni, a da ne znamo šta želimo, verovatno ćemo učiniti gomilu budalastih stvari.

Samo-poznavanje i borba sa sobom idu ruku pod ruku. Veza između njih je rasuđivanje. To se može izraziti u vidu “pravila” ili smernica:

1. Uvek se setite da se možete boriti samo u okviru svog sadašnjeg trenutka. Izvan trenutka koga ste svesni se može događati mnogo toga i možete znati veliki deo toga; ali se ne možete boriti sa tim.

2. Organizujete svoju borbu: izaberite sa čime ćete se boriti i ponavljajte akt onoliko često koliko bivate svesni impulsa sa kojima želite da se borite.

3. Koristite rasuđivanje. Ne budite suviše ambiciozni. Naučite da izmerite svoj sopstveni kapacitet.

4. Upornost će učiniti ono što se ne može postići silom. Kapi vode rone breg: provala oblaka će ga ostaviti nepromenjenog.

5. Ne plašite se borbe. Niko nikada sebe nije učinio nesrećnim ili povredio borbom, osim ako je bio suviše ambiciozan, ludo odvažan ili željan slave.

6. Zapamtite da je sadašnja borba ključ za buduću sreću.

7. Nemojte prekidati i menjati. Veoma skroman plan, odlučno sproveden, može postići zapanjujuće rezultate.

8. Donesite odluku samo ako ste sigurni da imate i nameru i sposobnosti da je sprovedete.

9. Ukoliko sumnjate u svoje sposobnosti, recite sebi da ćete dati najbolje od sebe. Onda to “najbolje” mora biti vaša odluka.

10. Nemojte žaliti zbog pogrešaka, niti pokušati da ih opravdate. One su proizašle iz vašeg sadašnjeg trenutka i ne postoji ništa što biste mogli učiniti sa njima.

11. Vaše telo je ignorantno; budite nepristrasni prema njemu. Vaša osećanja se menjaju; ne računajte na njih. Vaš um je nestabilan; ne očekujte da će ostati stabilan u vašem sadašnjem trenutku. Ukratko, budite realni u vezi sa samim sobom.

12. Nikada nemojte zaboraviti da niko drugi ne može obaviti vašu borbu za vas.

... Budalasta, neselektivna borba – koja je sama sebi svrha – ne vodi ni do čega dobrog.  

Borba je organizacija moći želje. Dok nešto u nama ne poželi da se bori, mi to ne možemo učiniti. Želja može biti nesvesna ili podsvesna, ali uz pomoć znanja mi je možemo učiniti svesnom i biti u stanju da je organizujemo.

3. ŽRTVA

Do sada smo imali mirnu plovidbu. Svi razumemo makar delimično na šta se misli učenjem i borbom. Sada dolazimo do izvora same prirode onoga što je sakriveno. Žrtva, koja se posmatra kao žrtva, nije prava žrtva.

Svi se sećamo saveta iz Besede na gori: „Pazite da milostinju ne dajete pred ljudima, da vas oni vide.“ I o onima, koji tako čine: „Oni imaju svoju nagradu.“ Postoji očigledna kontradikcija između tih stihova i ranijih, koji glase: „Tako da se svetli videlo vaše pred ljudima, da vide vaša dobra dela i slave oca vašeg koji je na nebesima.“ (Mat. 5:16) Kontradikcija nestaje ako se uvidi da se kasniji stihovi odnose na borbu i napor, dok se prvi odnose na žrtvu i odricanje.

Pre nego što nastavimo, moram pokušati da odgovorim na dva pitanja. Zašto je žrtva neophodna i u čemu se ona razlikuje od borbe? Žrtva je neophodna, jer za sve vredno mora da se plati i reč žrtva je praktično druga reč za plaćanje … ali ona nije isto što i kupovina. Žrtva i borba deluju na suprotne načine. Kada se borimo, prvo dolazi odvajanje, a potom izbor ili odluka. Kod žrtve mi odlučujemo da se odvojimo od nečeg za šta smo vezani. Žrtva ne mora biti borba; ukoliko nije učinjena iz slobodnog akta volje, to nije prava žrtva. Niti je žrtva, ako je učinjena da služi nekoj posebnoj svrhi. Zbog toga kažem da žrtvom plaćamo nešto, ali to ne kupujemo. To je tajna, čak misterija žrtve. Na jedan način to i nije misterija, jer davanje u očekivanju da se dato vrati, ponekad može biti i odlično, ali to nije žrtva. U drugom smislu to je zaista velika misterija, jer je to posebna vrsta kreativnog akta, koji otvara mogućnosti, koje se ne mogu otvoriti na drugi način.

Da bismo ilustrovali misteriju žrtve, uzmimo jednostavan primer “povlačenja” kada je to urađeno kao posledica odluke, a ne iz slabosti ili straha. Kada dvoje uđe u sukob, pri čemu se oboje žale i veruju da su u pravu, za oboje je teško da odstupe, dok ih na to ne primora neka jača sila. Ako makar jedan odstupi a da nije prinuđen na to, birajući da žrtvuje svoj ’ponos’ ili svoj ’obraz’, čitava situacija se menja.

Žrtva kreira mogućnost, koje ranije nije bilo. Misterija tog dela je što ono spolja izgleda kao znak slabosti, međutim, potvrđuje se da je suprotno od toga. Bez izuzetka se događa da onaj, ko je učinio žrtvu, završava sa prednošću – pod uslovom da to nije učinio sa tim ciljem u vidu.

… Žrtva je umetnost koja se mora naučiti. Njena delovanja nisu očigledna, ali su u okviru domašaja svakog, ko je jednom shvatio taj princip.

Način, na koji to sebi objašnjavam, počiva na mojoj ideji o Sadašnjem Trenutku kao polju aktivnosti moje volje. Ukoliko odlučim da nešto, za šta sam vezan, izostavim iz svog sadašnjeg trenutka, stvaram vezu koja „izlazi iz vremena“. To “nešto”, budući da sam vezan za njega, je postalo deo mene: kada se odvojim od njega, ono postaje kanal, preko koga nove mogućnosti ulaze u moj sadašnji trenutak.

…Suština žrtve je odluka.

… Mora se razumeti da odluka mora biti autentična. Jedan od Gurđijevljevih učenika iz Rusije nam je ispričao poučnu priču o žrtvi. Godine 1918. u Esentuki na Kavkazu, kada je život bio veoma težak, Gurđijev je zatražio od svih prisutnih žena da mu daju svoj nakit. Gđa. H je imala neki porodični nakit, koji nije bio samo vredan, već je predstavljao jedinu preostalu materijalnu vezu sa njenim prošlim životom. Posle očajničkog oklevanja, ona ga je odnela Gurđijevu, stavila ga pred njega na sto i izašla iz sobe ne rekavši ni reči. Kada je bila na pola puta od kuće, on ju je pozvao nazad i rekao: „Ne treba mi ovo, zadržite ga.“ Nekoliko godina kasnije priča je ispričana u Prieuré i kratko nakon toga Gurđijev je ponovo izjavio da je u teškoćama i da mu je potreban sav novac koji imaju. Jedna Amerikanka je donela svoj nakit i položila ga na sto, očekujući da je pozove nazad, ali on je samo rekao: „Hvala Vam mnogo.“ I to je bio poslednji put da je videla nešto od toga. Kada se gorko požalila kako je mislila da je to test, drugi su ukazali da čak da to i jeste bio test, ona bi pala na njemu.

Nije svaka prava žrtva dobrovoljna. Nešto može biti uklonjeno iz našeg sadašnjeg trenutka bez našeg izbora. Ukoliko smo snažno vezani – ako na primer izgubimo osobu koja nam je veoma bliska i draga – možemo odgovoriti poricanjem ili revoltom. Ukoliko odbijemo da prihvatimo odvojenost i ako ostanemo u tuzi, samo-sažaljenju ili poricanju života, mi gubimo vezu jer ostajemo unutar svog sadašnjeg trenutka. Ukoliko prihvatimo gubitak i odbacimo impuls da ga hranimo i da sažaljevamo sebe, efekat može biti izuzetan, jer možemo postati svesni veze sa drugim svetom izvan našeg prostora i vremena.

Insistirao sam da kada učinimo žrtvu, ne smemo očekivati da ona bude vraćena. To ne znači da nema nikakvih rezultata ili da ih čovek ne može prepoznati. Plod žrtve je sloboda. Sloboda je predivno stanje egzistencije, jer ona nije ništa drugo do mogućnost za kreativan akt. Istinska sloboda je toliko retka u našem ljudskom iskustvu da samo nekoliko ljudi može da prepozna njen ukus. Kada smo slobodni, mi smo gospodari svog sadašnjeg trenutka: nismo vezani konsekvencama prošlosti ili kontrolisani uticajima izvan sebe. Sloboda je gotovo najdragocenija stvar u životu: ali reč je u toj meri pogrešno korišćena i toliko unižena u svom značenju, da mi shvatamo slobodu kao bivanje bez spoljašnjih ograničenja. Stanje sveta danas pokazuje lažnost bilo koje takve definicije slobode. Niko nije slobodan, ko iznutra nije slobodan, a ta unutrašnja sloboda dolazi u trenutku žrtve. Kako su naše žrtve samo delimične žrtve – to jest, uključuju zakačenost samo jednog dela nas – unutrašnja sloboda koju možemo postići, ne traje dugo. Ali dok traje, njen ukus se ne može pomešati ni sa čime.  Žrtva nikada nije laka. Dok se ne donese odluka, ona izgleda gotovo nemoguća. Ne fizički nemoguća, već zahteva akt volje koji odbijamo da učinimo.

…Žrtva mora biti učinjena slobodno. Ona ne sme premašiti ono što možemo da podnesemo. I mora biti činjena iznova i iznova. Najvrednije žrtve su napravljene kada se odrekenemo unutrašnjih zakačenosti. Svako je vezan za svoju sliku o sebi samom. Ta slika obično uključuje “biti u pravu”. Mali broj može da podnese da prizna da nisu bili u pravu. Svaki put, kada je osoba, koja je vezana za osećaj “biti u pravu”, sposobna da ga žrtvuje, ona projektuje jedan deo sebe izvan svog sadašnjeg trenutka i to stvara stanje slobode koje traje dok traje ta aktivnost.

Ovde je nekoliko pravila koja smatram korisnim u praktikovanju žrtve.

1. Svaka želja za nagradom koja se uvuče u žrtvu, razara njenu vrednost.

2. Budite inteligentni u izboru predmeta žrtve.

3. Nemojte žrtvovati na teret drugih, osim ako niste u stanju da im to vratite.

4. Žrtva sa pola srca ne donosi mnogo.

5. Žrtvujte ono što vam je dragoceno u sadašnjem trenutku.

6. Nikada se ne cenjkajte sa žrtvom.

7. Ne budite ludo hrabri i ne pokušavajte da žrtvujete ono za čim ćete žaliti.

8. Odmerite šta možete poneti. To je mera onoga što jeste.

9. Potražite u sebi vezanosti i upitajte sebe da li možete da žrtvujete neku od njih.

10. Prava žrtva je napravljena iz dobrog razloga, a ne zbog dobrog rezultata.

11. Čuvajte svoje žrtve sakrivene od drugih ili, ako je to nemoguće, učinite da izgleda da vam je dobro bez njih.

12. Žrtva nije biti rezultat borbe, već odluke. Odlučno delo se izvodi u trenutku i ne sme biti ni trenutka oklevanja ili sekunde razmišljanja jednom kada je odluka doneta. Žrtva je moguća jer čovek ima slobodnu volju. Izgleda – barem se meni tako čini – da je jedini način na koji se slobodna volja upražnjava, delo žrtve. Kada je to delo učinjeno, mi imamo jedan period slobode: kada je ono što činimo i ono što jesmo jedno te isto. To dezintegriše, ali ostavlja tragove iza sebe i ti tragovi rastu dok ne postanu srce našeg Pravog Sopstva, našeg pravog “Ja”.

… Mogućnost za žrtvu stalno raste u normalnom okruženju našeg života. One ne moraju sve da se iskoriste, ali bi trebalo da budu prepoznate i shvaćene. Čovek, koji je naučio vrednost žrtve – i radost koju ona donosi takođe – je stekao pristup do jedne od najvećih tajni života i transformacije.

4. POMOĆ

Ako se žrtva sastoji u uklanjanju nečeg dragocenog iz sadašnjeg trenutka, pomoć predstavlja dopuštenje nečem dragocenom da se pojavi. To možda ne mora biti očigledno, ali pitanje da li je transformacija moguća bez pomoći ili ne predstavlja ključ čitavog problema ljudskog života. Ne mislim pitanje da li je pomoć korisna, već da li je neophodna. Ukoliko pomoć nije neophodna, onda bismo barem teoretski mogli da se promenimo aktivnošću koja u potpunosti može biti sprovedena našom sopstvenom voljom. To znači da bi naš sadašnji trenutak morao sadržati nešto što će biti u stanju da postane radikalno drugačije (ukoliko to nije radikalno, nema transformacije) od onoga što je sada.

Neki ljudi kažu da je radikalna promena moguća i da to ’nešto’, što je omogućava, nije ništa drugo do sreća. Ljudski mozak, kažu, je tako beskrajno komplikovan da se stotine miliona kombinacija stvaraju svakog minuta. Jedna od tih kombinacija može biti potpuno originalna i otvoriti nove mogućnosti, a da nije potrebna pomoć spolja. Ista vrsta argumenta se koristi da bi se odbacila ideja da je Velika Inteligencija na delu i na maloj i na velikoj skali. Život se pojavio na Zemlji, tvrdi se, zbog nepojmljivo brojnih hemijskih reakcija u okeanu ili atmosferi Zemlje, samo-reprodukujući molekuli su mogli da se pojave na Zemlji čistim slučajem – dobra ili loša sreća, kako već gledate na to.

Na tom argumentu počiva čitava ateistička i mehanicistička filozofija modernog života i to je razlog zašto sam rekao da je to ključ čitavog problema ljudskog života. Nećemo se baviti strahovtiom filozofskom tezom da je slepi slučaj mogao iz haosa, bez pravca ili svrhe ili inteligencije, da proizvede okolnosti u kojima svi živimo – to jest, ljudski život na Zemlji. Naše pitanje izgleda mnogo jednostavnije: možemo li očekivati da se promenimo jednostavno na osnovu svoje sopstvene prirode ili opredeljenja? U našem slučaju ne moramo da ućutkamo ostali svet, kao što filozofi moraju da učine proučavajući takva pitanja kao što su „da li je život mogao da nastane na Zemlji pukim slučajem“? U najmanju ruku možemo da sakupljamo dostupno znanje o tome šta se može učiniti i kako.

Pitanje zbog toga mora biti uokvireno veoma brižljivo. Možemo li se izmeniti putem svoje sopstvene prirode, plus ono što možemo da naučimo od drugih, plus naše sopstveno određenje? Po mom uverenju, zasnovanom na gotovo pedeset godina iskustva, potrebno nam je nešto, što se ne može svesti na bilo koji od ova tri elementa, o kojima sam do sada govorio: to jest, učenje, borba i žrtva. To “nešto” podseća na ono što se u hemiji naziva katalizator, koji deluje na čudesan način da omogući da se gotovo nemogući proces odvija brzo i lako.

... Transformacija čoveka je po prirodi tako spor i težak proces da bi ga jedva jedna osoba na sto miliona mogla ostvariti tokom života, ali dostupna pomoć omogućava sasvim jednostavnim ljudima da je dosegnu. Pomoć liči na znanje utoliko što nešto spolja i odozgo treba da uđe u naš sadašnji trenutak. Ona se razlikuje od znanja po tome što ne ulazi kroz um. Razlikuje se na još jedan način, naime, po tome što ne dolazi iz istog vremena i prostora u kome žive naši um i telo. To je razlog zašto se ona ne može doneti ili uzeti, kao što se znanje može steći učenjem, snaga borbom i sloboda žrtvom.

... Gurđijev mi je objasnio tu vrstu pomoći u avgustu 1923. Mogu da reprodukujem razgovor gotovo sasvim tačno, jer sam istog dana pisao svojoj ženi, a ona je sačuvala pismo. Imao sam demonstraciju Gurđijevljeve sposobnosti da pomogne čoveku da ostvari nemoguće, posle čega je rekao: „Čovek, koji želi da se promeni, mora imati neophodnu energiju. Recimo da mu je potrebno stotinu jedinica, ali on uz sve svoje napore može da sakupi deset. Pretpostavimo da sretne čoveka koji ima mnogo više energije, nego što mu je potrebno za njega samog. Taj čovek će mu pozajmiti devedeset. Sada će moći da uradi ono što hoće. Kasnije on to mora da vrati. Vi sada ne možete da učinite ništa sami od sebe, tako da ja moram da Vam pomognem. Postoji specijalna supstanca, koja Vam je potrebna – nazovimo je viša „emocionalna energija“. Vi ne znate gde možete dobiti tu supstancu, ali ja znam. Kasnije ćete i Vi znati i tada ćete razumeti Rad.“ Upitao sam ga: „Kako mogu da dobijem pomoć, koja mi je potrebna?“ Odgovorio je – razgovarali smo na turskom – „Kada kažete Amar (Mercy!) svim svojim bićem. Tek tada Vam se može pomoći.“

Ovaj razgovor bi mogao da stvori utisak da pomagač sam proizvodi ili čak kreira tu supstancu. Nije tako. Istinski, on je više nalik kanalu transmisije. Njegova tajna i njegovo postignuće je u tome da je pronašao način da se poveže sa izvorom koji je van njegovog sopstvenog sadašnjeg trenutka. On može da transmituje, jer osoba, kojoj se pomaže, ulazi u njegov sadašnji trenutak i može imati koristi od onoga što dobije.

... Pokušavamo da postignemo harmonično stanje bića u kojem ćemo biti slobodni da ispunimo svrhu svoje egzistencije. To znači, pre svega, da se uvede red u haotično stanje našeg unutrašnjeg života – nadam se da će se čitalac složiti da je naš unutrašnji život veoma malo pod našom kontrolom i veoma daleko od stanja harmonije. Ukoliko nered može da proizvede red svojom sopstvenom aktivnošću – što nije mnogo verovatno – on to sigurno radi suviše sporo da bi to donelo neku korist tokom našeg života. Ako je tako, onda je pomoć suštinski faktor i mora se pronaći način da se ona dobije. Vrsta pomoći, za kojom tragamo, je ona, koja će nam omogućiti da činimo – uz razumnu nadu u uspeh tokom ograničenog vremena, koje imamo od rođenja do smrti – ono za šta verujemo da možemo da učinimo bez pomoći. Ne mogu postaviti nijedno pravilo u vezi sa pomoći, jer je njena priroda da bude spontana i neprisiljena. Ne možemo joj komandovati da dođe do nas, ne možemo je čak ni ’zaraditi’. Zbog toga kažem da pomoć uvek ima dobrovoljan karakter. 

Preuzeto iz skripte: Četvrti put - Transformacija 

Prevod: Jelena 

Izvor: J.G.Bennett "Transformation"