Kamen po kamen

„I pristupiše mu učenici njegovi da

mu pokažu građevine hrama.

A Isus im reče:

'Ne vidite li sve ovo?

Zaista vam kažem:

Neće ostati ovde ni kamen na kamenu

koji se neće razmetnuti'."

Mt. 24, 1-2

Zamislite neku korpulentnu osobu, zadriglu u salo, i pred sobom imate sliku i priliku onoga u šta može da se pretvori vaš duh - obložensalom sve dok ne postane previše otupeo i lenj da misli, posmatra, istražuje, da izmišlja. Gubi svoju bistrinu, lucidnost i elastičnost, da bi postepeno zamro. Pogledajte oko sebe, i videćete koliko ima takvih ljudi: otupelih, zaštićenih slojevima sala, koji ne traže ništa drugo osim da ne budu uznemireni ili naterani da se razbude.

Šta su ti slojevi sala oko duše? Sve fiksacije kojima se hranite, sve predrasude kojeste izgradili o ljudima i stvarima, sve vaše navike, sve vaše veze. U periodu kada ste se formirali kao ličnost, trebalo vam je pomoći da uklonite ove slojeve i oslobodite svoj duh. Međutim, društvo u kome živite i kultura kojom ste hranjeni bukvalno su vas obložili tim slojevima, i čak vas naučili da to i ne opažate, da živite uspavani, i prepustite drugima „ekspertima", vašim političarima, intelektualcima i verskim vodama da misle umesto vas. I tako završavate smoždeni težinom autoriteta i tradicije koje nikada niste čak ni podvrgnuli analizi.

Razmotrimo ove slojeve jedan po jedan.

Prvo, vaša vera. Ako živite kao komunista ili kapitalista, musliman ili jevrej, živite na predvidiv I tendenciozan način - eto prepreke, još jednog sloja sala između  stvarnosti i vašeg duha, koji ne uspeva više da je vidi i neposredno dodirne.

Drugi sloj. Vaše ideje. Ako se u pogledu neke osobe fiksirate za neku svoju ideju, tada ne možete voleti tu osobu, već samo ideju koju ste stvorili o njoj. Kada nešto kaže ili se na određeni način ponaša, smesta joj lepite etiketu: „Glupača", „Gnjavator", „Grubijan", „Apsolutno dražesna", itd.

Od tog trenutka stvara se zid, sloj sala između vas i te osobe, jer ćete je i sledeći put videti na osnovu ovih ideja, čak i ako se u međuvremenu promenila. Razmislite: nije li bilo tako sa gotovo svim osobama koje poznajete?

Treći sloj. Vaše navike. One su jedan od ključnih elemenata ljudskog bića - da nema navika, ko zna kako bismo uopšte hodali, govorili ili vozili automobil? Ali navike pripadaju mehaničkom nivou života - ne bi trebalo da budu uključene u područje ljubavi ili intelekta. Postoji li neko ko želi da bude voljen iz navike?! Ipak, kada neko prvi put vidi okean, ostaje zadivljen, ali ribar koji ga po čitave dane gleda, uopšte ne poklanja pažnju njegovoj veličanstvenosti. Čime to objasniti? Time što smo stvorili unapred utvrđene modele o svim stvarima oko nas i, kada ih ponovo vidimo, ne vidimo ih u njihovoj iskonskoj svežini, veću svedu svojih fiksacija. Tako se ponašamo u odnosu na ljude i stvari, i takvi su odnosi koje uspostavljamo s njima - bez ikakve svežine, bez ičega novog, večito iste ideje, isti putevi kojima se bezbroj puta prošlo - eto plodova navike. Ne umete više da gledate na drukčiji i kreativniji način jer, izgradivši mentalni oklop, zadovoljavate se da uključite automatskog pilota u svom duhu i legnete da odremate.

Četvrti sloj. Vaše veze i strahovi. To je sloj koji je najlakše uočiti. Da li se često kačite ili strahujete (što je najdalje od ljubavi) u odnosu na osobe ili stvari? U takvim trenucima odbijate da ih vidite onakve kakve stvarno jesu. Prisetite se neke osobe koja vam se ne dopada ili od koje strahujete i uvidećete koliko je ovo tačno.

Shvatate li sada da se nalazite u zatvoru koji su stvorila vaša verovanja, tradicije vašeg društva i kulture, predrasude, uzori, veze i strahovi koji potiču iz vašeg subjektivnog viđenja? Zidovi i zidovi okružuju ćeliju vašeg zatvora, i čini se gotovo nemoguće da ćete ikada izaći iz njega, kako biste konačno stupili u kontakt sa raskoši života, ljubavi i slobode, izvan tvrđave u kojoj ste zatočeni.

Međutim, taj poduhvat ne samo da nije nemoguć, već je lak i ugodan. Šta da učinite da biste se našli na slobodi? Možete da učinite četiri stvari.

Kao prvo, shvatite da ste okruženi zidovima ćelije i da je vaš duh zarobljen. Retko kome se dešava da postane svestan toga, pa žive i umiru zatočeni - kao „konformisti", prilagodili su se zatvorskom životu. Neki od njih postaju reformatori i bore se da poboljšaju uslove života u zatvoru: za bolje osvetljenje, efikasniju ventilaciju...

Teško je postati buntovnik, revolucionar koji će razvaliti zidove tog zatvora. Da biste postal revolucionar, morate isključivo i pre svega videti zidove svog zatvora.

Drugo, satima i satima posmatrajte zidove svoje ćelije - svoje navike, uzore, veze i strahove - tek tako, bez procenjivanja i osude. Postepeno, videćete kako se raspadaju u paramparčad.

Treće, posvetite svoje vreme posmatranju ljudi i stvari koji vas okružuju. Gledajte (ali stvarno gledajte, kao da prvi put gledate) lice nekog prijatelja, list, drvo, pticu u letu, ponašanje i postupke ljudi koji vas okružuju. Tako ćete ih videti onakvim kakvi stvarno jesu (ili bar približno), u svežini karakterističnoj za njih, bez zamagljenja koja im stvaraju vaše ideje i mentalne navike.

Četvrti sloj, i najvažniji. Opustite se i posmatrajte kako funkcioniše vaš mozak: otkrićete neprekidni tok misli, senzacija i reakcija. Gledajte čitav ovaj tok „dugim" pogledima, kao što bi, na primer, gledali reku ili neki film. Zapazićete da vas gledanje onoga što je unutar vas mnogo više obuzima od reke ili filma, i da vam daje mnogo svežiji osećaj života i oslobođenosti. U suštini, možete li nazvati sebe živim bićem ako niste svesni svojih misli i reakcija? Nesvestan život, rečeno je, nije vredan da bude proživljen. To se, na kraju krajeva, ne može čak ni smatrati životom, već mehaničkim postojanjem, kao u robota: san, nesvesnost, smrt - takve stvari ljudi nazivaju životom!

Posmatrajte zato, istražujte, diskutujte, i vaš duh će oživeti, oslobodiće se naslaga sala i ponovo postati lucidan, živ i aktivan. Zidovi vašeg zatvora će se rušiti, malo po malo, sve dok od vašeg Hrama ne ostane ni kamen na kamenu, i na vas će se spustiti blagoslov nesputanog viđenja - videćete stvari onakve kakve su, dospećete do neposrednog iskustva Stvarnosti. 

Odlomak iz knjige "Put ljubavi" Antoni de Mello

Probuđenje unutrašnje svesti

Pitali ste kakav metod treba usvojiti kako bi se mentalno traganje pretvorilo u živo  spiritualno iskustvo.  Pre  svega  je  neophodno  vežbanje  koncentracije  na unutrašnju svest. Uobičajeni ljudski um je aktivan samo na površini i ta aktivnost skriva pravo Jastvo. Ali, postoji i druga, skrivena svest ispod te površine pomoću koje  možemo  postati  svesni  pravog  Jastva  i  većih,  dubljih  istina  prirode  i realizovati to Jastvo oslobađajući i transformišući prirodu. Umiriti površinski um i započeti  unutrašnji  život  je  cilj  ove  koncentracije. 

Ova  istinska  svest,  koja  je drugačija od površinske ima svoja dva glavna centra, jedan u srcu (ne u fizičkom srcu, nego u srčanom centru na sredini grudi), a drugi u glavi. Koncentracija na srce vam  otvara  unutrašnji  put,  i  ako  pratite  to  otvaranje,  i  odete  duboko,  postajete svesni duše ili psihičkog bića, božanskog elementa u individui. Ovo biće kada nije ničim zaklonjeno, počinje da se ispoljava, da upravlja prirodom, da usmerava sve njene pokrete ka Istini, ka Božanskom i da u nju priziva sve što se nalazi iznad. Ono donosi svest o Prisustvu, posvećenje celog bića Najvišem, i poziva moćniju Silu i Svest koji čekaju iznad nas da se spuste u našu prirodu. Koncentrisati se na srce sa stavom  potpune  predaje  Božanskom  i  aspiracijom  ka  unutrašnjem  otvaranju  i Prisustvu u srcu jeprvi način i, ako se tako može reći, prirodan početak; jer jednom postignuti rezultati čine spiritualnu stazu daleko lakšom i sigurnijom nego što je to slučaj sa nekim drugim počecima.

Drugi način je koncentracija na glavu, na mentalni centar. Ovaj metod, ako donese tišinu na površinu uma, otvara unutrašnji, veći, dublji um koji je daleko sposobniji da primi spiritualno iskustvo I spiritualno znanje. Ali kada je jednom ovde  koncentrisan,  čovek  mora  neprekidno  usmeravati  tihu  mentalnu  svest  na gore, ka svemu što je iznad uma. Nakon nekog vremena čovek oseća da mu  se svest povišava i da se na kraju podiže iznad poklopca koji ju je tako dugo vezivao za telo i pronalazi centar iznad glave gde postaje jedno sa Beskonačnim. Tu ona dolazi u dodir sa univerzalnim Jastvom, Božanskim Mirom, Svetlošću, Snagom, Znanjem, Blaženstvom, stapa se i postaje jedno, osećajući spuštanje tih stvari u prirodu. Koncentrisati se na glavu sa težnjom ka miru uma i realizaciji Jastva i Božanskog, je drugi način koncentracije.Važno je, međutim, da ne zaboravite da je koncentracija svesti na  glavu samo priprema za njeno podizanje iznad tog nivoa; u  suprotnom,  možete  ostati  zatvoreni  u  svom  umu  i  njegovim  iskustvima  ili  u najboljem slučaju ugledati samo odraz više Istine, propuštajući da se izdignete do spiritualne transcendencije i da tu živite.

Za neke je lakša mentalna koncentracija, a  za  neke  ona  na  srčani  centar;  neki  su  sposobni  da  rade  i  jedno  i  drugo naizmenično - ali početi sa srčanim centrom, ako je moguće, je poželjnije.

Druga strana discipline se bavi aktivnostima prirode uma, životne sile ili vitala i  fizičkog  bića.  Ovde  se  vežba  sastoji  u  usaglašavanju  prirode  sa  unutrašnjom realizacijom kako se ne bi desila podela na dve neusaglašene celine. Tu postoji nekoliko puteva ili mogućih procesa.

Jedan je predati sve aktivnosti Božanskom, moliti za unutrašnje vodstvo i dozvoliti Višoj Sili da preuzme našu prirodu. Ako postoji unutrašnje otvaranje duše, ako psihičko biće istupi napred, tada neće biti većih  problema - jer  je  to  uvek  praćeno  psihičkim  razlučivanjem,  konstantnim prisustvom i konačnim ovladavanjem koje ne samo što obelodanjuje nego mimo i strpljivo otklanja sve nesavršenosti, donosi pozitivne mentalne i vitalne kretnje i preoblikuje svest o fizičkom.

Drugi metod je stati po strani odvojen od pokreta uma, života, fizičkog bića, smatrati njihove aktivnosti za oformljene navike Prirode u individui koje su rezultat naših prošlih dela, a ne kao delove našeg pravog bića; onoliko koliko uspete u ovome, toliko postajete nevezani, toliko sagledavate um i njegove aktivnosti kao nešto što nije vaše, život i njegove aktivnosti kao nešto što nije  vaše, postajući  svesni  unutrašnjeg  Bića  -  unutrašnjeg  mentala,  unutrašnjeg vitala, unutrašnjeg fizičkog  -  mirnog, spokojnog, neograničenog, nevezanog koje odražava  istinsko  Jastvo  iznad  i  koje  može  biti  njegov  direktni  predstavnik;  od ovog  unutrašnjeg  tihog  Bića  proizilazi  odbacivanje  svega  što  treba  odbaciti, prihvatanje samo onoga što se može zadržati i transformisati, najskrivenija Volja za savršenstvom ili molba Božanskoj Sili da pri svakom koraku učini ono što je neophodno  za  promenu  Prirode.  Ona  takođe  može  proširiti  um,  život  i  telo  do najskrivenijeg psihičkog entiteta I njegovog vodećeg uticaja ili direktnog vodstva.

U većini slučajeva ova dva metoda se prožimaju i koriste zajedno da bi se konačno stopili u jedan. Ali čovek može početi sa jednim od ta dva, sa onim koji mu je najprirodniji i najlakši za sleđenje.

Konačno,  u  svim  teškoćama  gde  je  upleten  lični  napor,  Učitelj  može intervenisati i uraditi ono što je neophodno za realizaciju ili za trenutni korak koji treba učiniti.

***

Mi  čitamo,  pokušavamo  da  razumemo,  objašnjavamo,  pokušavamo  da saznamo. Ali jedan minut istinskog iskustva nas uči više nego milion reči i stotinu objašnjenja.

Stoga je prvo pitanje: "Kako imati iskustvo?"

Ući u sebe, to je prvi korak.

I tada, jednom kada ste uspeli da odete dovoljno duboko u sebe i da osetite stvarnost onoga što je unutra, počinjete da se progresivno širite, sistematično, da postajete ogromni kao univerzum i gubite osećaj svakog ograničenja.

Ovo su prva dva pripremna koraka. Njih morate uraditi u najvećem mogućem miru, tišini i spokoju. Ovaj mir, ovaj spokoj donosi tišinu u um i mir u vital.Ovaj napor, ovaj trud morate ulagati vrlo redovno, istrajno. I nakon određenog vremena, koje može biti duže ili kraće, počinjete da primećujete stvarnost koja je drugačija od one koju iskušavate u uobičajenoj, spoljašnjoj svesti.

Naravno, činom Milosti, veo može iznenada biti sklonjen iznutra, i vi možete odjednom ući u pravu istinu; ali i kad se to desi, da bi postigli  punu vrednost i efekat ovog iskustva, morate održati stanje unutrašnje receptivnosti, a da biste to uradili, za vas je neophodno da se povlačite unutra svakog dana. 

"Unutrašnji život", Šri Aurobindo i Majka 

Postati svestan "Sebe"

The Upanishad:

Who sends the mind to wander afar? 

Who first drives life to start on its journey? 

Who impels us to utter these words? 

Who is the Spirit behind the eye and the ear?

It is the ear of the ear, the eye of the eye, and the Word of words, the mind of mind, and the life of life. 

Those who follow wisdom pass beyond and, on leaving this world, become immortal.  

Ovo  je  jedna  od  najvažnijih  vežbi  koju  treba  da  upražnjavate  ako  želite  da postignete uspeh u samokontroli i u zadobijanju makar ograničenog znanja o sebi: treba da budete u stanju da lokalizujete svoju svest i daje svesno usmeravate na različite  delove  vašeg  bića,  kako  biste  mogli  da  razlikujete  sopstvenu  svest  od svojih misli, osećanja, impulsa, da postanete svesni šta je ta svest sama po sebi. Tako ćete naučiti da je usmeravate: možete je usmeriti na telo, na vital, na psihu (to je najbolje mesto za nju); možete usmeriti svoju svest na um, možete je podići iznad uma i sa njom otići u sve oblasti univerzuma. Ali, pre svega, morate znati šta je ta svest, tj. morate postati svesni same svesti, lokalizovati je. A za to postoje mnoge vežbe. Jedna od njih je dobro poznata, a to je posmatranje sebe i svog života, kao i ispitivanje da li je telo zaista svest vašeg bića, ono što zovete "ja"; jednom kada shvatite da telo uopšte nije to, da ono izražava nešto drugo, tada istražujete vaše impulse, emocije, kako biste videli da li su one možda to, i ponovo pronalazite da ni one nisu to; i tada ispitujete svoje misli, da li ste  vi  ta  misao,  ono  što  zovete  "ja"  i  na  kraju,  posle  nekog  vremena  postajete svesni:  "Ne,  ja  mislim,  prema  tome,  ja  sam  nešto  različito  od  misli."  I  tako eliminacijom uspevate da doĎete u kontakt sa nečim, nečim što vam daje osećaj postojanja - "Da, to sam 'ja'. I to nešto ja mogu pokretati, mogu ga preneti sa mog tela  na  vital,  na  um,  mogu  ga  čak,  ako  sam  vrlo...  kako  to  da  kažem?...  vrlo uvežban u tom kretanju, preneti na druge ljude i na taj način se mogu poistovetiti sa stvarima i ljudima. Pomoću svoje aspiracije mogu čak otići i izvan ove ljudske forme, podići se ka oblastima koje više nisu ovo malo telo i sve što ono nosi sa sobom." Tako čovek počinje da shvata šta je njegova svest, i tek posle toga može reći: "Dobro, sjediniću svoju svest sa psihičkim bićem i tu je ostaviti, tako da može biti u harmoniji sa Božanskim i potpuno mu se predati", ili slično tome: "Putem ove vežbe izdizanja iznad mišljenja i intelekta ući ću u oblast čistog svetla, čistog znanja  ...  ",  tada  čovek  može  tu  uključiti  svoju  svest  i  živeti  na  takav  način,  u punom sjaju i lepoti koji su iznad svake fizičke forme.

Ali, prvo, ova svest mora postati mobilna, morate znati kako da je  razlikujete od ostalih delova bića koji su u stvari njeni instrumenti, načini njenog ispoljavanja. Svest mora upotrebljavati ove stvari, ali vi ne smete zameniti te stvari za svest. Usmerite svest na ove stvari, kako biste postali svesni svog tela, svog vitala, svog uma, svih svojih aktivnosti pomoću vaše volje za identifikacijom; ali da biste to postigli, vaša svest za početak ne sme biti potpuno upletena, pomešana, združena, da tako kažem, sa svim ovim stvarima, ne sme ih zameniti za sebe, ne sme učiniti tu grešku.

Kada čovek misli o sebi (očigledno da od milion ljudi možda samo njih deset to ne radi), on misli: "Ja ... to je moje telo, to je ono što zovem 'ja'. I stoga, ja sam takav,  kao i moj sused koji je takoĎe telo. Kada govorim o nekoj drugoj osobi,  mislim na njegovo telo". Tako, sve dok je čovek u ovom stanju, on je igračka svih mogućih kretnji i nema nikakvu samokontrolu.

Telo je najgrublji instrument, pa ipak to je ono što skoro svo vreme zovemo "ja", ukoliko nismo počeli da posmatramo sebe.  

"Unutrašnji život", Šri Aurobindo i Majka