Eksperiment na sebi

Posmatrajući svoj život unazad, možemo primjetiti kako svaki korak koji smo napravili nas je vodio ka mjestu ili životu koji sada živimo. Svaki utisak, informacija, gesta je prethodila događaju koji će nas voditi do sledećeg događaja i tako dalje, sve do života koji živimo danas.
Kada čovjek posmatra svoj život iz te tačke gledišta, ne može a da ne dođe do zaključka, kako je sve što mu se dešavalo, svaki ugodan ili neugodan doživljaj je imao svoje kako i zašto. 

Čovjek koji u sadašnjosti sagleda i razumije svoju prošlost, može da utiče na svoju budućnost.

Ljudima koji rade na sebi, prilike koje su date u sadašnjem životu, nisu sasvim slučajne, one su u većini slučajeva, produkt prijašnjeg rada na sebi ili da tako kažem prijašnjih "zasluga". Tako imamo ljude koji se rađaju u okolini ili porodicama koje ni po čemu nisu sklone misticizmu ili ezoteričnom, ali u tim ljudima se u određenom trenutku njihovog života budila težnja ka istraživanju bilo kakve vrste onostranog ili okultnog.
Dospjeti u jednom životu od istraživanja najgrubljeg vida okultnog kao što je astrologija, magija, religija, do Rada na sebi ili istraživanja samog sebe je zasluga magnetnog centra koji je, donekle, već izgrađen u čovjeku. Takav čovjek polako  korača ka izgrađivanju istinskog sebe, mada ni to nije sasvim sigurno, kao što nije ništa sigurno na ovoj planeti na kojoj vladaju skoro pa najgori uticaji po čovjeka, te i on može vrlo lako da ode u pogrešnom smjeru. A za povratak nazad, je potreban dupli trud od onoga koji je već uložen.

Kada čovjek počne da primjećuje kod sebe nešto što bi se najpribližnije moglo nazvati "bunilo" u kojem živi, tada je on u situaciji u kojoj "niti je od ovoga svijeta, niti je potpuno otpao od njega". I tada ima priliku početi neku vrstu rada na samom sebi. Sve do tada je puko prikupljanje informacija, koje mu mogu koristiti ili štetiti, u zavisnosti od toga kako ih odluči upotrijebiti. Jer, ma koliko mi ne imali slobodnu volju, mi ipak imamo mogućnost odluke. Da nije te male mogućnosti u nama, rad na sebi bi bio nemoguć kao i bilo kakva vrsta razvoja.
Svakog od nas nešto u životu žulja, svako ima neki mali kamenčić u cipeli koji mu smeta i donosi patnju. Na nama je da odlučimo da li ćemo kamen iz cipele izbaciti ili ostaviti u svrhu podsjećanja. Jer, kao što nema rođenja djeteta bez plača i patnje, tako nema ni rođenja svjesnog čovjeka bez patnje i odricanja. To je odluka koja je na nama i na koju zakoni ovoga svijeta ne mogu uticati. Ostaviti kamen u cipeli u svrhu podsjećanja i svakodnevnog trenja ili izbaciti ga i nastaviti koračati u zaborav ili neki novi san.

Na putu spoznaje samoga sebe čovjek mora mnogo toga da žrtvuje. Mnogo toga unutar sebe a ne spolja, jer je spoljašnje žrtvovanje najgrublja manifestacija te vještine. Ukoliko ne postoji unutrašnje žrtvovanje ili odricanje, spoljašnje je samo iluzija da nešto mjenjamo i mi radimo ono što se zove jalov posao. Jer sve što je van nas samih, je podložno zakonu slučaja ili silama koje vladaju na ovom terenu i u suštini sve što je van nas ne pripada nama, te ne možemo ni uticati na to. Zato se i kaže da raditi možeš samo na sebi, a ne na drugima.

Priče ljudi koje povremeno čitam o kreiranju života, događaja, situacija i sl. meni lično zvuče apsurdno. Bez da se uvrijede New Ageri ili onaj kaluđer koji je kupio ili prodao svoj ferari. Kako možeš da kreiraš pored toliko zakona koji stoje ispred, iza, iznad i ispod tebe?! Ti zakoni su ti ispred samog nosa a ti ih ne vidiš. Uzmimo npr zakon gravitacije kao jedan od njih. Na temeljima toga zakona pokušaj da shvatiš jačinu ostalih zakona koji vladaju svijetom u kojem živiš. A onda, kada ih dobro upoznaš, možeš samo da nađeš način da se krećeš između njih. To bi značilo da si došao pod nešto što inače zovu zakon izuzetka. Kao što svaka kamera ima mrtvi ugao koji ne može da snimi, tako i zakoni imaju "mrtve uglove".
Nešto slično se spominje u Totovim smaragdnim pločama:

" 79. Ušao sam u telo svoje i stvorio krug koji uglove ne poznaje, i stvorio oblik koji oblikovan beše po obličju mom.
80. Napravio sam telo svoje u krugu te izgubih progonitelje u vrtlogu vremena.
81. Ali čak i sada, kad oslobođen sam od tela svog, oprezan uvek moram biti, da u uglove ne zalazim, a inače se duša moja nikada osloboditi neće.
82. Znaj, o čoveče, Lovci se kreću jedino kroz uglove, a nikad kroz lukove prostora.
83. Jedino kretanjem kroz lukove možeš im uteći, jer u uglovima Oni goniće te." 

Krug koji je napravio oko svojeg tijela možemo povezati sa zakonom izuzetka. Lovci su zakoni koji vladaju ovom planetom.

Čovjek koji misli da može ovladiti silama ovoga svijeta je u velikoj zabludi ili u najmanju ruku iskorišten od strane tih istih sila. Takav čovjek ima ogromnu sujetu, a sujeta je jedan od najvećih neprijatelja čovjeka i njegovog razvoja. Ona dovodi do trenutnog i skoro potpunog zaborava sebe. I tako reče vrag sebi u bradu "Sujeta - moj najdraži grijeh".
Čovjek koji radi na sebi može samo da nađe način da zaobiđe zakone, tj njihovo djelovanje i njihov uticaj na njega samog. A za to je potrebna pažnja i proučavanje sebe.
Postati gospodar sila koje vladaju znači biti na nivou Sunca ili Brahmana. A većina nas jako dobro zna: Daleko je Sunce...

Provjeriti ovu tezu je veoma lako, ne treba da idete dalje od sopstvenog tijela. Uzmimo npr glad.
Glad je određeno djelovanje određenih zakona u određenom trenutku koje se manifestuje kroz čovjekovo fizičko tijelo. Probaj da ne jedeš kada si gladan. Zakoni i čitava okolina će se usmjeriti da pojačaju djelovanje na tebe i ukratko rečeno izvršiće napad na sva tvoja čula. Prvo će ići čulo mirisa, osjetićeš hranu koja miriše. Obično nešto što jako voliš da jedeš. Zatim ide sjećanje. Slike u glavi će se ređati svih obroka u kojima si slasno uživao nekada u svom životu. Upali TV. Ubrzo će se pojaviti reklame sa hranom. Ako i tome odoliš, nazvaće te tvoja majka da te pozove na ručak, jer ona baš danas pravi nešto što ti voliš da jedeš. Nakon toga svega slijedi zamor mašine (tijela), tj nesvjestica i slične manifestacije, koje izazivaju strah u tebi sa pitanjem u glavi "Da li je zdravo ovo što radim? Kakve posljedice ću imati?". Nećeš imati nikakve posljedice jer "postiš" tek jedan dan. Za narušavanje fizičkog tijela potrebno je mnogo više gladovanja, pod uslovom da imaš nenarušeno zdravlje. Kada svaka želja i glad prođe, tj kada je pregrmiš, onda uzmi da jedeš.

Ljudska čula i senzacije koje prima putem njih, su rešetke zatvora u kojem se nalazi. I iz sopstvenih primjera možeš da nađeš da će sve da se ustremi na ta čula, ukoliko samo nanjuše i najmanju želju ili potrebu u tebi.
Glad, žeđ, požuda, ljutnja, agresija, strah, sumnja, je samo kombinacija određenih zakona koje u datom trenutku djeluju na nas. Tijelo je polje na kojem uvjek možeš vježbati kako da zaobiđeš zakone i to usput gradi nešto što se zove volja. 

Određeni kompromisi na početku su dozvoljeni, ukoliko si gladan, daj tijelu neku zamjenu, čaj ili kafu, ukoliko si žedan, nađi vizuelni utisak koji će te nahraniti. 

Istražuj, spoznaj i pomjeraj granice do kojih možeš da ideš. Eksperimentiši na sebi dok ne nađeš ključ koji otvara vrata zatvora.

Putovanje u čudnu i nepoznatu zemlju

Veliko Znanje je prenošeno sukcesivno iz doba u doba, od naroda do naroda, od rase do rase. Veliki centri inicijacije u Indiji, Asiriji, Egiptu, Grčkoj, osvetljavaju svet blistavom svetlošću. Duboko poštovana imena velikih začetnika, živih prenosilaca istine, prenošena su sa poštovanjem sa generacije na generaciju. 

Istina je učvršćena posredstvom simboličnih pisanih dela i legendi i preneta masama ljudi na čuvanje u obliku običaja i ceremonija, usmenom tradicijom, hronikama, u svetoj umetnosti kroz nevidljive kvalitete igre, muzike, skulpture i različitih rituala. Saopštavana je otvoreno posle određenog iskušavanja onima koji tragaju za njom i čuvana je usmenim prenošenjem u lancu onih koji znaju. Nakon određenog vremena, centri inicijacije nestali su jedan za drugim i drevno znanje je potonulo u dubine, skrivajući se od očiju tragalaca. 

Nosioci tog znanja takođe su skriveni, nepoznati onima koji ih okružuju, ali nisu prestali da postoje. S vremena na vreme odvojena struja se probija do površine, pokazujući da negde duboko dole u unutrašnjosti, čak i u našim danima, teče snažna drevna struja pravog poznavanja bića. Probiti se do te struje, pronaći je, to je zadatak i cilj traganja;  jer, našavši je, čovek može sa sigurnošću da se preda putu kojim namerava da ide; tada ostaje samo da “zna” da bi ”bio” i ”činio” .  

Na tom putu čovek neće biti potpuno sam; u teškim trenucima primiće podršku i vodstvo, jer svi koji slede taj put povezani su neprekidnim lancem. Možda je jedini pozitivan rezultat svih lutanja na zamršenim stazama i putevima okultnog traganja taj da će, ako sačuva sposobnost zdravog suđenja i mišljenja, čovek razviti posebnu sposobnost razlikovanja koja se može nazvati slutnjom. Odbaciće puteve psihopatije i pogrešnog i istrajno će tragati za ispravnim putevima. I ovde, kao u samospoznaji, dobro će poslužiti princip koji sam već naveo: 

“Da bi činio neophodno je znati; ali da bi znao nužno je pronaći kako znati.” 

Čovek koji traži celim svojim bićem, celim svojim unutrašnjim sopstvom, dolazi do nepokolebljivog uverenja da je pronalaženje znanja radi činjenja moguće samo pronalaženjem vodiča sa iskustvom i znanjem, koji će preuzeti njegovo duhovno vodstvo i postati učitelj. Tu je, pre nego bilo gde drugde važnija čovekova slutnja. On bira vodiča za sebe. Svakako je neophodan uslov da bira za vodiča čoveka koji zna, inače je sav smisao biranja izgubljen. Ko može reći gde vodič koji ne zna može odvesti čoveka? Svaki tragač sanja o vodiču koji zna, sanja o njemu, ali retko se pita objektivno i iskreno, da li je vredan da bude vođen? Da li je spreman da sledi put? 

Izađite jedne jasne zvezdane noći na neko otvoreno mesto i pogledajte u nebo, na te milione svetova iznad vaše glave. Setite se da možda u svakom od njih vrve milijarde bića, sličnih vama ili možda superiornijih po svojoj organizaciji. Pogledajte Mlečni put. Zemlja se čak ne može nazvati ni zrncem peska u tom beskraju. Postepeno nestaje i bledi, a sa njom, vi. Gde ste vi? I zar nije ono šta želite jednostavno ludost?  Pred svim tim svetovima zapitajte se koji su vaši ciljevi i nade, vaše namere i sredstva da ih ispunite, zahtevi koji vam se mogu postaviti i vaša spremnost da se suočite sa njima. 

Dug i težak put je pred vama; pripremate se za čudnu i nepoznatu zemlju. 

Put je beskrajno dug. Ne znate da li će biti moguć odmor tokom puta niti gde će to biti moguće. Treba da se pripremite za najgore. Ponesite sve što je potrebno za put sa vama. Potrudite se da ništa ne zaboravite, jer posle će biti prekasno i neće biti vremena za povratak po zaboravljeno, da ispravite grešku. Odvagajte svoju snagu. Da li je dovoljna za ceo put? Koliko brzo možete krenuti? Setite se da duži boravak na putu zahteva nošenje proporcionalno više zaliha a to će usporavati vaše napredovanje kako na putu tako i u pripremama za njega. Svaki minut je dragocen. Jednom se odlučivši za polazak beskorisno je gubiti vreme.

Ne računajte na mogućnost povratka. Taj eksperiment vas može skupo koštati. Vodič je prihvatio samo da vas odvede tamo i, ako želite da se vratite, on nije dužan da se vrati sa vama. Bićete prepušteni sebi i teško vama ako zastanete ili zaboravite put, nikad se nećete vratiti. A čak i ako pamtite put ostaje pitanje, da li ćete se vratiti zdravi i čitavi? Jer mnoge neprijatnosti čekaju usamljenog putnika koji nije upoznat sa putem i običajima koji tamo vladaju. Imajte na umu da vaš pogled ima osobinu da predstavi udaljene objekte kao da su blizu. Prevareni blizinom cilja kom stremite, opčinjeni njegovom lepotom i ne znajući meru vlastite snage, nećete zapaziti prepreke na putu; nećete videti brojne rovove na putu. 

Na zelenoj livadi prekrivenoj brojnim cvetovima, u bujnoj travi, duboka je litica sakrivena. 

Veoma je lako spotaći se i pasti preko nje ako vam oči nisu koncentrisane na korak koji preduzimate. Ne zaboravite da usmerite svu svoju pažnju na najbliži deo puta, ne brinite o dalekim ciljevima ako ne želite da padnete preko litice. I ne zaboravite svoj cilj. Pamtite ga sve vreme i održavajte u sebi aktivan napor prema njemu, da ne izgubite pravi smer. I jednom kad krenete, budite posmatrač; ono šta prolazite ostaje iza vas i neće se opet pojaviti; tako da ako propustite da primetite na vreme, nikad nećete primetiti. Nemojte biti previše radoznali i ne gubite vreme na stvari koje privlače vašu pažnju a nemaju vrednost. Vreme je dragoceno i ne treba ga traćiti na stvari koje se ne odnose direktno na vaš cilj. Pamtite gde ste i zašto ste tu. Nemojte braniti sebe i pamtite da nijedan napor nije učinjen uzalud. A sada možete krenuti na put.

Georgije Ivanovič Gurđijev “Pogledi iz stvarnog svijeta” (odlomak)

Kamen po kamen

„I pristupiše mu učenici njegovi da

mu pokažu građevine hrama.

A Isus im reče:

'Ne vidite li sve ovo?

Zaista vam kažem:

Neće ostati ovde ni kamen na kamenu

koji se neće razmetnuti'."

Mt. 24, 1-2

Zamislite neku korpulentnu osobu, zadriglu u salo, i pred sobom imate sliku i priliku onoga u šta može da se pretvori vaš duh - obložensalom sve dok ne postane previše otupeo i lenj da misli, posmatra, istražuje, da izmišlja. Gubi svoju bistrinu, lucidnost i elastičnost, da bi postepeno zamro. Pogledajte oko sebe, i videćete koliko ima takvih ljudi: otupelih, zaštićenih slojevima sala, koji ne traže ništa drugo osim da ne budu uznemireni ili naterani da se razbude.

Šta su ti slojevi sala oko duše? Sve fiksacije kojima se hranite, sve predrasude kojeste izgradili o ljudima i stvarima, sve vaše navike, sve vaše veze. U periodu kada ste se formirali kao ličnost, trebalo vam je pomoći da uklonite ove slojeve i oslobodite svoj duh. Međutim, društvo u kome živite i kultura kojom ste hranjeni bukvalno su vas obložili tim slojevima, i čak vas naučili da to i ne opažate, da živite uspavani, i prepustite drugima „ekspertima", vašim političarima, intelektualcima i verskim vodama da misle umesto vas. I tako završavate smoždeni težinom autoriteta i tradicije koje nikada niste čak ni podvrgnuli analizi.

Razmotrimo ove slojeve jedan po jedan.

Prvo, vaša vera. Ako živite kao komunista ili kapitalista, musliman ili jevrej, živite na predvidiv I tendenciozan način - eto prepreke, još jednog sloja sala između  stvarnosti i vašeg duha, koji ne uspeva više da je vidi i neposredno dodirne.

Drugi sloj. Vaše ideje. Ako se u pogledu neke osobe fiksirate za neku svoju ideju, tada ne možete voleti tu osobu, već samo ideju koju ste stvorili o njoj. Kada nešto kaže ili se na određeni način ponaša, smesta joj lepite etiketu: „Glupača", „Gnjavator", „Grubijan", „Apsolutno dražesna", itd.

Od tog trenutka stvara se zid, sloj sala između vas i te osobe, jer ćete je i sledeći put videti na osnovu ovih ideja, čak i ako se u međuvremenu promenila. Razmislite: nije li bilo tako sa gotovo svim osobama koje poznajete?

Treći sloj. Vaše navike. One su jedan od ključnih elemenata ljudskog bića - da nema navika, ko zna kako bismo uopšte hodali, govorili ili vozili automobil? Ali navike pripadaju mehaničkom nivou života - ne bi trebalo da budu uključene u područje ljubavi ili intelekta. Postoji li neko ko želi da bude voljen iz navike?! Ipak, kada neko prvi put vidi okean, ostaje zadivljen, ali ribar koji ga po čitave dane gleda, uopšte ne poklanja pažnju njegovoj veličanstvenosti. Čime to objasniti? Time što smo stvorili unapred utvrđene modele o svim stvarima oko nas i, kada ih ponovo vidimo, ne vidimo ih u njihovoj iskonskoj svežini, veću svedu svojih fiksacija. Tako se ponašamo u odnosu na ljude i stvari, i takvi su odnosi koje uspostavljamo s njima - bez ikakve svežine, bez ičega novog, večito iste ideje, isti putevi kojima se bezbroj puta prošlo - eto plodova navike. Ne umete više da gledate na drukčiji i kreativniji način jer, izgradivši mentalni oklop, zadovoljavate se da uključite automatskog pilota u svom duhu i legnete da odremate.

Četvrti sloj. Vaše veze i strahovi. To je sloj koji je najlakše uočiti. Da li se često kačite ili strahujete (što je najdalje od ljubavi) u odnosu na osobe ili stvari? U takvim trenucima odbijate da ih vidite onakve kakve stvarno jesu. Prisetite se neke osobe koja vam se ne dopada ili od koje strahujete i uvidećete koliko je ovo tačno.

Shvatate li sada da se nalazite u zatvoru koji su stvorila vaša verovanja, tradicije vašeg društva i kulture, predrasude, uzori, veze i strahovi koji potiču iz vašeg subjektivnog viđenja? Zidovi i zidovi okružuju ćeliju vašeg zatvora, i čini se gotovo nemoguće da ćete ikada izaći iz njega, kako biste konačno stupili u kontakt sa raskoši života, ljubavi i slobode, izvan tvrđave u kojoj ste zatočeni.

Međutim, taj poduhvat ne samo da nije nemoguć, već je lak i ugodan. Šta da učinite da biste se našli na slobodi? Možete da učinite četiri stvari.

Kao prvo, shvatite da ste okruženi zidovima ćelije i da je vaš duh zarobljen. Retko kome se dešava da postane svestan toga, pa žive i umiru zatočeni - kao „konformisti", prilagodili su se zatvorskom životu. Neki od njih postaju reformatori i bore se da poboljšaju uslove života u zatvoru: za bolje osvetljenje, efikasniju ventilaciju...

Teško je postati buntovnik, revolucionar koji će razvaliti zidove tog zatvora. Da biste postal revolucionar, morate isključivo i pre svega videti zidove svog zatvora.

Drugo, satima i satima posmatrajte zidove svoje ćelije - svoje navike, uzore, veze i strahove - tek tako, bez procenjivanja i osude. Postepeno, videćete kako se raspadaju u paramparčad.

Treće, posvetite svoje vreme posmatranju ljudi i stvari koji vas okružuju. Gledajte (ali stvarno gledajte, kao da prvi put gledate) lice nekog prijatelja, list, drvo, pticu u letu, ponašanje i postupke ljudi koji vas okružuju. Tako ćete ih videti onakvim kakvi stvarno jesu (ili bar približno), u svežini karakterističnoj za njih, bez zamagljenja koja im stvaraju vaše ideje i mentalne navike.

Četvrti sloj, i najvažniji. Opustite se i posmatrajte kako funkcioniše vaš mozak: otkrićete neprekidni tok misli, senzacija i reakcija. Gledajte čitav ovaj tok „dugim" pogledima, kao što bi, na primer, gledali reku ili neki film. Zapazićete da vas gledanje onoga što je unutar vas mnogo više obuzima od reke ili filma, i da vam daje mnogo svežiji osećaj života i oslobođenosti. U suštini, možete li nazvati sebe živim bićem ako niste svesni svojih misli i reakcija? Nesvestan život, rečeno je, nije vredan da bude proživljen. To se, na kraju krajeva, ne može čak ni smatrati životom, već mehaničkim postojanjem, kao u robota: san, nesvesnost, smrt - takve stvari ljudi nazivaju životom!

Posmatrajte zato, istražujte, diskutujte, i vaš duh će oživeti, oslobodiće se naslaga sala i ponovo postati lucidan, živ i aktivan. Zidovi vašeg zatvora će se rušiti, malo po malo, sve dok od vašeg Hrama ne ostane ni kamen na kamenu, i na vas će se spustiti blagoslov nesputanog viđenja - videćete stvari onakve kakve su, dospećete do neposrednog iskustva Stvarnosti. 

Odlomak iz knjige "Put ljubavi" Antoni de Mello