Аl Fаgr ili "duhоvnо siromaštvo"

Zаvisnо bićе mоžе dа budе dеfinisаnо kао оnо kоје niје sаmоdоvоljnо, nе sаdržаvајući u sеbi suštinu svоје еgzistеnciје; iz tоgа prоizilаzi dа је tаkvо bićе ništаvnо sаmо pо sеbi i dа nе pоsеduје kvаlitеt kојi bi gа približio sаvršеnstvu. Tаkаv је slučај ljudskоg bićа dоk је individuа, а isti је slučај i sа svim bićimа kоја pоstоје u bilо kоm stаnju; kоlikо gоd dа је vеlikа rаzlikа izmеđu rаzličitih stеpеnа Univеrzаlnе еgzistеnciје tа rаzlikа је ništаvnа kаdа sе upоrеdi sа rаzlikоm оvih u оdnоsu nа Princip. Ljudskа ili drugа bićа su, u svаkоm pоglеdu, u stаnju pоtpunе pоdrеđеnоsti Principu "vаn kоgа nеmа ničеg, аpsоlutnо ničеg štо pоstојi"; а svеst о оvој zаvisnоsti prеdstаvljа dоktrinu kоје mnоgе trаdiciје nаzivајu " duhоvnо sirоmаštvо".

Istоvrеmеnо, zа bićе kоје је dоsеglо svеst о tој zаvisnоsti оvо imа, kао nеpоsrеdnu pоslеdicu, distаncirаnjе оd stvаrnоsti, zаtо štо bićе, оd tаdа pа nаdаljе, znа dа је stvаrnоst, kао i оnо sаmо, ništаvnа i dа nеmа nikаkvоg znаčаја upоrеđеnа s Аpsоlutnоm Rеаlnоšću. Distаncirаnjе pоdrаzumеvа, kаd su u pitаnju ljudi, u оsnоvi i iznаd svеgа, nеzаintеrеsоvаnоst zа pоslеdicе, kао štо uči Bhаgаvаd - Gitа, štо оspоsоbljаvа bićе dа sе izdvојi iz bеskоnаčnоg lаncа dоgаđаја i njihоvih pоslеdicа; tо је "dеlоvаnjе bеz žudnjе" (niškаmа kаrmа), dоk је "dеlоvаnjе sа žudnjоm" (sаkааmа kаrmа) аkciја kоја sе vrši iz glеdištа pоstizаnjа rеzultаtа. Prаvа suštinа stvаri је nеvidljivа i nе mоžе biti dоsеgnutа, dеfinisаnа ili оdrеđеnа. Оnа mоžе biti shvаćеnа sаmо оd оsоbе u dubоkој kоntеmplаciјi kоја sе vrаtilа u stаnjе sаvršеnе јеdnоstаvnоsti." (Lао-C' 4. pоglаvljе).

"Јеdnоstаvnоst" kоја znаči uјеdinjаvаnjе svih snаgа bićа kаrаktеristikа је vrаćаnjа u "primоrdiјаlnо stаnjе"; оvdе sе vidi svа rаzlikа kоја оdvаја trаnscеndеntаlnо spоznаnjе mudrоsti оd оbičnоg, "prоfаnоg" znаnjа. Оvа "јеdnоstаvnоst" је, tаkоđе, оnо štо sе nа drugim mеstimа nаzivа stаnjе "dеtinjstvа" (nа sаnskritu-bааliја), štо trеbа svаkаkо shvаtiti u duhоvnоm smislu, а tо "dеtinjstvо" sе u hinduističkој dоktrini smаtrа nеоphоdnim uslоvоm zа pоstizаnjе stvаrnоg znаnjа.

Tо pоdsеćа i nа оdgоvаrајućе rеči Јеvаnđеljа: " I kаžеm vаm zаistа: kојi nе primi Cаrstvа Bоžiјеgа kао dеtе nеćе ući u njеgа" (Sv. Lukа 18. 17.), "Hvаlim tе Оčе, Gоspоdе nеbа i zеmljе štо si оvо sаkriо оd prеmudriјеh i rаzumniјеh, а kаzао si prоstimа". ( Sv.Mаtеј 11.25. Sv. Lukа 10.21.) "Јеdnоstаvnоst" i "nеznаtnоst" оvdе su еkvivаlеnti "prоstоg" kоје sе spоminjе u Јеvаnđеlju, а kоје sе čеstо pоgrеšnо tumаči: "Blаgо sirоmаšnimа duhоm јеr је njihоvо Cаrstvо Nеbеskо". (Sv. Mаtеј 5.3.)

Оvо "sirоmаštvо" ( nа аrаpskоm аl-fаgr) vоdi, prеmа islаmskој еzоtеriјi, dо аl fаnаа, а tо је pоništеnjе "еgа"; (nаpоmеnа: "pоništеnjе" niје bеz аnаlоgiје, čаk i kаdа је u pitаnju dоslоvnо znаčеnjе tеrminа kојi је upоtrеbljеn, sа Nirvаnоm u hinduističkој dоktrini; iznаd аl fаnаа pоstојi tkz. pоništеnjе pоništеnjа kоје оdgоvаrа Pаrаnirvаni), tim "pоništеnjеm" dоsеgnutо је "bоžаnskо stаnjе" (аl-mааkаm аl-ilааhi), kоје је stаnjе u kоmе su svе rаzlikе sаdržаnе u pоvršniјim slојеvimа prеvаziđеnе tе su svе prоtivrеčnоsti nеstаlе i rаzrеšеnе u idеаlnој rаvnоtеži. "U primоrdiјаlnоm stаnju оvе suprоtnоsti nе pоstоје. Оnе izviru iz pоstојаnjа rаzličitih bićа (kоја su nеоdvојivа оd stvаrnоsti i kао i оnа sаmа minоrnа) i оd njihоvih kоntаkаtа kоје prоuzrоkuје Univеrzаlnо kružеnjе (а tо је оkrеtаnjе "kоsmičkоg tоčkа" оkо svоје оsе). Suprоtnоsti prеstајu dа utiču nа bićе u mеstu i vrеmеnu kаdа оnо uspе dа rеdukuје svојu individuаlnоst i svоје krеtаnjе dо sаmоg ništаvilа (Čоаng -Cu 19. pоglаvljе).

Оvа rеdukciја "izdvојеnоg еgа", kоја kоnаčnо nеstаје tаkо štо bivа rеаpsоrbоvаnа u јеdnu tаčku, је istо štо i аl-fаnаа ili "prаzninа", kоја је gоrе spоmеnutа; štаvišе, јаsnо је prеmа simbоlizmu tоčkа dа "krеtаnjе" bićа pоstаје svе rеdukоvаniје štо је оnо bližе cеntru tоčkа.

"Јеdnоstаvnоst" о kојој је bilо rеči оdgоvаrа sјеdinjаvаnju "bеz dimеnziја" primоrdiјаlnе tаčkе, štо оznаčаvа zаvršаvаnjе krеtаnjа u tаčci njеgоvоg pоčеtkа. "Јеdnоstаvаn čоvеk stаvljа pоd uticај svоје јеdnоstаvnоsti svа bićа tаkо еfikаsnо dа mu sе ništа nе suprоtstаvljа u svih šеst оblаsti prоstоrа i ništа niје nеpriјаtеljskо prеmа njеmu, ni vаtrа ni vоdа gа nе pоvrеđuјu" ( Li-Cu 2. pоglаvljе). U stvаri, оn stојi u cеntru, kојi su šеst prаvаcа istаkli zrаčеnjеm i gdе u pоkrеtu, kојi ih nоsi nаzаd, оni pоčinju dа budu nеutrаlisаni dvа pо dvа tаkо dа u оvој pојеdinаčnој tаčci njihоvа trоstrukа оpоziciја pоtpunо prеstаје, i ništа štо bi nаstајаlо оd njih ili štо је u njimа sаdržаnо, nе mоžе dоstići bićе kоје bоrаvi u nеprоmеnljivоm јеdinstvu.

Svојim nеsuprоtstаvljаnjеm bilо čеmu оnо pоstižе dа mu sе ništа nе mоžе suprоtstаviti јеr suprоtstаvljаnjе mоrа biti rеciprоčnа rеаkciја kоја zаhtеvа prisustvо dvе strаnе, i kоја је inkоmpаtibilnа sа principоm јеdinstvа; nеpriјаtеljstvо, kоје јеdinо mоžе biti rеzultаt ili spоljnа mаnifеstаciја suprоtstаvljаnjа, nе mоžе pоstојаti u vеzi s bićеm kоје је vаn i iznаd svаkоg suprоtstаvljаnjа. Vаtrа i vоdа, kојi su primеri suprоtnоsti u "еlеmеntаrnоm svеtu", nе mоgu dа gа pоvrеdе јеr оni zа njеgа višе niti pоstоје kао suprоtnоsti, vrаtivši sе, urаvnоtеžаvајući i nеutrаlišući јеdni drugо krоz pоnоvnо sјеdinjеnjе njihоvih kvаlitеtа, kојi su, iаkо prividnо suprоtstаvljеni јеdni drugimа, u stvаri kоmplеmеntаrni svе dо pоništеnjа svih suprоtnоsti u primоrdiјаlnоm еtru.

Оvа cеntrаlnа tаčkа, krоz kојu ljudskо bićе kоmunicirа sа višim, оdnоsnо "cеlеstrаlnim stаnjimа", prеdstаvljа "iglеnе uši" simbоlizmа Јеvаnđеljа i аkо rаzumеmо kо su оni kојi su krоz njih prоšli lаkо ćеmо shvаtiti kо su "bоgаtаši" kојi krоz njih nе mоgu prоći; tо su bićа vеzаnа оbiljеm kоја su nеspоsоbnа dа sе uzdignu оd pојеdinаčnih sаznаnjа kа sintеtizоvаnоm znаnju. Tа pоvеzаnоst u stvаri је uprаvо suprоtnа оdvојеnоsti kоја је gоrе spоmеnutа, kао štо је bоgаtstvо suprоtnо sirоmаštvu tе uključuје bićе u bеskоnаčni niz ciklusа ispоljаvаnjа.

Pоvеzаnоst sа mnоštvоm је istо tаkо u nеkоm smislu bibliјskо "iskušеnjе" kоје nаvоdi bićе dа оkusi plоd sа "Drvеtа sаznаnjа Dоbrа i Zlа" tе gа pоkrеćе sа prvоbitnе cеntrаlnе sјеdinjеnоsti i оnеmоgućаvа mu dа dоsеgnе "Drvо Živоtа"; uprаvо tо gа čini pоdlоžnim rоđеnju i smrti. Prividnо bеskrајnа stаzа mnоštvа оpisаnа је spirаlоm tеlа zmiје kоја sе uviја оkо drvеtа kоје simbоlišе "Оsu svеtа"; tо је put оnih kојi su zаstrаnili (аd-dааliin), оnih kојi grеšе u еtimоlоškоm smislu rеči, nаsuprоt "prаvоm putu" (аs-sirааt аl-mustаkiim), u vеrtikаlnоm pеnjаnju pо sаmој оsi, putеm о kоmе sе gоvоri u prvој suri Kоrаnа (nаpоmеnа: "Prаvi put" је idеntičаn sа Tе ili "Iskrеnоst" Lао-C'а, kојi је prаvаc kојi bićе trеbа dа slеdi dа bi njеgоvо pоstојаnjе bilо u sklаdu sа "nаčinоm" ( Tао), ili, drugim rеčimа, u sаglаsјu sа Principоm.)

"Sirоmаštvо", "јеdnоstаvnоst", "dеtinjstvо" nisu ništа drugо dо јеdnа istа stvаr i prоcеs rеdukciје (nаpоmеnа: Tо је bićе lišеnо mеtаlа u mаsоnskоm simbоlizmu) kојi kulminirа u pоništеnju kоје је u stvаrnоsti punоćа bićа, uprаvо kао štо је "nеаktivnоst" (vu-vеi) vrhunаc аktivnоsti zаtо štо sе оd njе svе pојеdinаčnе аktivnоsti izvоdе; "Princip је uvеk nеаktivаn аli је ipаk svе nаstаlо оd njеgа". (Tао-Tе-Đing 37.pоglаvljе)

Bićе kоје је nа tај nаčin dоstiglо cеntrаlnu tаčku оstvаrilо је stаnjе čоvеčnоsti u svојој pоtpunоsti; оnо је "prаvi čоvеk" (čеn-јеn) tаоizmа, i kаdа pоčinjе dа sе uzdižе оd оvе tаčkе nа višе stupnjеvе, dоsеgnе pоtpunо ispunjеnjе svојih pоtеnciјаlа, pоstаćе "Bоžаnski čоvеk" (šеun-јеn) kојi је "Kоmplеtаn čоvеk" (аl-insааn аl kааmil) islаmskе еzоtеriје. Prеmа tоmе, mоžе sе rеći dа su оni kојi nе pоsеduјu "bоgаti" sа glеdištа ispоljаvаnjа istоvrеmеnо "sirоmаšni" u pоglеdu Principа, i оbrnutо, štо slеdеćа rеčеnicа Јеvаnđеljа izrаžаvа vrlо prеciznо - "Tаkо ćе biti pоslеdnji prvi i prvi pоslеdnji" (Sv. Mаtеј 20. 16.) - i u prilici smо dа vidimо, pо оvоm pitаnju, јоš јеdnо sаvršеnо slаgаnjе svih trаdiciоnаlnih dоktrinа kоје nisu ništа drugо dо rаzličit nаčin izrаžаvаnjа јеdnе Istinе. 

Rеnе Gеnоn

Grom: Savršeni um

 

Ja poslana sam iz moći,

I došla sam k onima koji me promišljaju,

Pronašli su me oni koji za mnom tragaju.

Pogledajte me, vi koji me promišljate,

I vi što slušate, počujte.

Vi koji na me čekate, uzmite me k sebi.

I ne ispuštajte me iz vida.

I neka me vaš glas ne mrzi, niti nek uši vaše to čine.

Nemojte za me ne znati, nigdje, nikada. Budite na oprezu!

Nemojte za me ne znati.

Jer ja sam prva i posljednja.

Ja sam čašćena i obešćašćena.

Ja sam kurva i svetica.

Ja sam supruga i djevica.

Ja sam <majka> i kći.

Ja sam dio svoje majke.

Ja sam nerotkinja

I mnogi su sinovi njezini.

Ja sam ona čije je vjenčanje veličanstveno,

I ja sam ona koja nije uzela muža.

Ja sam primalja i ona koja ne rađa.

Ja sam utjeha svojih porođajnih boli.

Ja sam mladoženja i mlada,

I muž je moj onaj koji me začeo.

Ja sam majka svoga oca,

I sestra svoga muža,

A on je moj sin.

I robinja sam onoga koji me pripremio.

Vladarica sam potomstvu svome.

No, on je taj koji [me začeo] prije vremena rođenja.

On će biti moj potomak,

I moja je moć od njega.

Ja sam potpora njegove moći u mladosti njegovoj,

[a] on je meni potpora u mojoj starosti.

I što je volja njegova, meni je stvarnost.

Ja sam neshvatljiva tišina

I ideja koje se prisjeća često.

Ja sam glas čiji je zvuk mnogostruk

I riječ koja se višestruko javlja.

Ja sam izraz svoga imena.

Zašto me ljubite vi koji me mrzite

I mrzite one koji me ljube?

Vi koji me poričete, priznajete me,

A vi koji me priznajete, poričete me.

Vi koji o meni govorite istinu, o meni lažete,

A vi koji ste o meni lagali, govorite istinu o meni.

Vi koji me znadete, ne poznajete me,

Oni koji me ne znaju, nek me upoznaju.

Jer, ja sam znanje i neznanje.

Ja sam sram i drskost.

Ja sam besramna; ja sam posramljena.

Ja sam snaga i ja sam strah.

Ja sam rat i mir.

Pripazite na me.

Ja sam ona koja je osramoćena, i uzvišena.

Pozornost svratite na moju bijedu i moje bogatstvo.

Ne budite oholi prema meni kada me bace na ovu zemlju,

[i] naći ćete me u [onima koji] tek dolaze.

Ne tražite me na gnojištu

Ne odlazite ostavljajući me odbačenu,

I naći ćete me u kraljevstvima.

I ne tražite me kada sam izopćena i među onima koji su

obešćašćeni i odbačeni,

Ne ismijavajte me.

I ne odbacujte me među one koji su nasilno poklani.

Ali ja, ja sam suosjećajna i ja sam okrutna.

Budite na oprezu!

Ne mrzite moju poslušnost

I ne ljubite moju samokontrolu.

U mojoj me slabosti ne zaboravite,

I ne bojte se moje moći.

Jer, zašto prezirete moj strah

I proklinjete moj ponos?

No, ja sam ona koja postoji u svim strahovima

I snaga u drhtanju.

Ja sam ona koja je slaba,

I dobro mi je na ugodnome mjestu.

Ja sam nerazumna, i mudra.

Zašto me mrzite u svojim vijećanjima?

Bit ću tiha među onima koji su tihi,

I pojavit ću se, i govoriti.

Zašto ste me zamrzili, Grci?

Zar zbog toga što sam barbar među barbarima?

Jer, ja sam mudrost Grka

I znanje barbara.

Ja sam sud Grka i barbara.

[Ja] sam ona čiji je odraz veličanstven u Egiptu

i ona koja nema odraza među barbarima.

Ja sam ona koju posvud mrze

I koju posvuda vole.

Ja sam ona koju zovu Život,

A vi ste pozvali Smrt.

Ja sam ona koju zovu Zakon,

A vi ste pozvali Bezakonje.

Ja sam ona koju ste progonili,

I ona koju ste uhvatili.

Ja sam ona koju ste raspršili,

A vi ste me sakupili.

Ja sam ona pred kojom bijaste posramljeni,

A prema meni vi ste besramni.

Ja sam ona koja ne svetkuje,

I ona čije su svetkovine brojne.

Ja, ja sam bezbožna,

I ona sam čiji je Bog velik.

Ja sam ona koju promišljate,

A vi ste me prezreli.

Ja sam neuka,

A oni od mene uče.

Ja sam ona koju ste prezreli,

A vi o meni razmišljate.

Ona sam od koje ste se sakrili,

I meni se vi otkrivate.

I kad god se sakrijete,

Ja ću se otkriti.

Jer, [kad god] se vi [otkrijete],

Ja [ću se sakriti] od vas.

Oni koji imaju [...] tome [...] nerazumno [...].

Uzmite me [... razumijevanja] iz patnje,

I uzmite me k sebi iz razumijevanja [i] patnje.

I uzmite me k sebi iz mjesta koja su neugledna i ruševna,

I otmite od onih koji su dobri, makar i u ružnoći.

Iz srama, uzmite me k sebi besramno;

I iz besramnosti i srama, izgrdite moje dijelove u sebi.

I priđite mi, vi koji me znate

I vi koji znate moje dijelove,

I postavite velike među mala prva stvorenja.

Dođite u djetinjstvo,

I ne prezirite ga što je maleno i neznatno.

I ne odbacujte veličinu u nekim dijelovima iz neznatnosti,

Jer neznatnosti se poznaju po veličinama.

Zbog čega me proklinjete i štujete?

Ranili ste me i imali ste milosti.

Ne odvajajte me od prvih  za koje ste [znali].

[I] ne izopćujte, [niti] se od ikoga okrečite

[...] okrenuti vas i [... upoznati] ga nećete.

[...].

Što je moje [...]

Ja znam one koji su [prvi], a oni poslije njih mene [poznaju].

Alija sam um [...] i počinak [...].

Ja sam znanje propitkivanja o sebi,

I pronađeno onih koji za mnom tragaju,

I zapovijed onih koji za me pitaju,

I moć moći u svome znanju

O anđelima, koji na moj nalog bijahu poslani,

I o bogovima u njihovim dobima mojim savjetom,

I o duhovima svakog čovjeka koji sa mnom postoji,

I o ženama koje u meni prebivaju.

Ja sam ona koja je štovana i slavljena,

I koja je s gnušanjem prezrena.

Ja sam mir,

I rat je zbog mene došao.

I ja sam stranac i građanin.

Ja sam tvar i ona koja nema tvari.

Oni koji nisu sa mnom povezani, za me ne znaju,

A oni koji su u mojoj tvari, oni su koji me znaju.

Oni koji su mi blizu za me ne znaju,

A oni koji su od mene daleko, oni su

me upoznali.

Na dan kada sam  [vam] blizu,

[vi] ste [od mene] daleko,

[a] ja kad [sam daleko] od vas,

tada sam vam [blizu].

[Ja sam ...] unutar.

[Ja sam ...] od prirode.

Ja sam [...] stvaranja [duhova].

[...] zahtjev duša.

[Ja sam] kontrola i nekontrolirana.

Ja sam jedinstvo i rasap.

Ja sam trajnost, i ja sam nestajanje.

Ja sam ispod,

I k meni se oni uspinju..

Ja sam sud i razrješenje.

Ja, ja sam bezgrešna,

I korijen grijeha iz mene potječe.

Ja sam požuda u (vanjskoj) pojavnosti,

I u meni postoji unutrašnja samokontrola.

Ja sam slušanje koje je svakom dostupno,

I govor koji se ne može razumjeti.

Ja sam nijema i ne govorim,

I iznimna je raznovrsnost mojih riječi.

Čujte me u blagosti, i naučite o meni u grubosti.

Ja sam ona čiji se krik čuje,

I ja sam bačena na lice zemlje.

Ja pripremam kruh i svoj um iznutra.

Ja sam znanje o svom imenu.

Ja sam ona čiji se krik čuje,

I ja slušam.

Ja sam [...] obrana [...].

Ja sam ona koja se zove Istina,

I opačina [...].

Slavite me [...] i šapućete protiv [mene].

Vi [koji] ste pobijeđeni,

Sudite onima (koji su vas pobijedili) prije nego oni

vama presude,

Jer, u vama postoje sud i pristranost.

Ako vas ovaj osudi, tko će vas osloboditi?

Ili, ako vas on oslobodi, tko će vas moći zadržati?

Jer, ono što je u vama ono je što je izvan vas,

A onaj koji vas izvana oblikuje

Isti je onaj koji vam je oblikovao nutrinu.

I što vidite izvan sebe,

Vidite u sebi;

To je vidljivo i to je vaše ruho.

Počujte me, vi koji slušate,

I učite iz mojih riječi, vi koji me znate.

Ja sam slušanje koje je svakom dostupno,

I govor koji se ne može razumjeti.

Ja sam ime zvuka

I zvuk imena.

Ja sam znak pisma

I znak podjele.

I ja [...].

[...]  svjetlost [...].

[...] koji slušate [...] vama

[...] velika moć.

I [...] neću pomaknuti ime.

[...] onome koji me stvorio.

I izgovorit ću njegovo ime.

Gledajte tada u njegove riječi

I sve zapise koji su dovršeni.

Svratite pozornost, vi koji slušate

I vi, anđeli, i vi koji ste poslani,

I vi duhovi koji ste ustali iz mrtvih.

Jer ja sam ona koja sama postoji,

I nemam nikoga tko bi meni sudio.

Jer, mnogo je lijepih oblika koji postoje u

Nebrojenim grijesima,

I razuzdanosti,

I sramotnim strastima,

I prolaznim zadovoljstvima,

Za koje se (ljudi) drže sve dok se ne otrijezne

I ne odu do svojega počivališta.

I mene će ondje naći,

I živjet će,

I neće ponovo umrijeti.

(zbirka Nag Hamadi)

Tri sile

“These three gunas belong to the mind and not to yourself. Rise above the gunas and realize the self. First overcome rajas and tamas by developing satva and then rise above satva by satva itself.” 

Bhagavad Gita

Ispred zakona

Ispred zakona stoji vratar. Ovom vrataru dolazi čovjek sa sela i moli ga da ga pusti u zakon. Ali vratar mu veli da mu sada ne može dopustiti ući. Čovjek premišlja, a potom ga upita hoće li, dakle, poslije smjeti ući. »Možda«, veli vratar, »ali sada ne.« Budući da su vrata što vode do zakona kao uvijek otvorena, a vratar stao u stranu, čovjek se sagne da kroz vrata pogleda u unutrašnjost. Kada vratar to opazi, smije se i veli: »Ako te to toliko mami, a ti pokušaj da odeš onamo i protiv moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan. A ja sam samo posljednji po činu. No ispred svake dvorane stoji po deset vratara, jedan moćniji od drugoga. Već sam pogled na trećega čak ni ja ne mogu izdržati.« Takve poteškoće čovjek sa sela nije očekivao; ta zakon, kažu, morao bi svakom i svagda biti pristupačan, pomisli, ali kada malko pozornije pogleda vratara u bundi, njegov šiljasti nos, dugu, prorijetku, crnu tatarsku bradu, odluči da ipak radije pričeka dok mu ne dopusti ući. Vratar mu daje klupicu te mu naredi da sjedne s jedne strane vrata. Sjedeći ondje, provodi dane i godine. Poduzima mnogo pokušaja da uđe, dosađujući vrataru svojim molbama. Vratar ga često saslušava, ispituje ga o njegovoj domovini i još o mnogo čemu drugom, no to su ravnodušna pitanja kakva postavljaju velika gospoda, a najposlije uvijek veli da ga još ne može pripustiti. Čovjek koji se izdašno bio pripremio za put, upotrebljava sve, ma kako skupocjeno bilo, ne bi li kako podmitio vratara. Ovaj, doduše, sve prima, ali pri tom kaže: »Ja to uzimam samo zato da ne bi rekao da si štogod propustio«. Za tih mnogih godina, taj čovjek gotovo netremice promatra vratara. Zaboravlja na druge vratare, a ovaj ovdje, čini mu se, jedina je prepreka za ulazak u zakon. Proklinje svoj nesretni udes, prvih godina bezobzirno i u sav glas, poslije, kada ostari, samo još gunđa u bradu. Postaje djetinjast, i jer je dugogodišnjim promatranjem vratara upoznao i buhe u njegovu krznenom ovratniku, moli njih da mu pomognu sklonuti vratara. Najposlije mu oslabi vid, i on ne zna postaje li zaista sve mračnije oko njega, ili ga samo oči varaju. Ali ipak, sada razabire u mraku neki sjaj što neugasivo izbija kroz vrata zakona. Potom su mu dani izbrojani. Pred samu smrt, u glavi mu se sva iskustva tih dugih godina slože u jedno pitanje, koje dosada još nije postavio vrataru. Rukom mu dade znak da mu se približi, jer više nije mogao uspraviti tijelo što mu je bivalo sve ukočenije. Vratar se mora sagnuti duboko k njemu, jer razlika u visini se uvelike promijenila na štetu toga čovjeka. »A što bi sada još htio znati?« upita vratar, »ti si nezasitan.« »Ta svi streme k zakonu«, reče čovjek, »pa kako onda da za tih mnogih godina nitko osim mene nije tražio da uđe?« Vratar shvati da je čovjek već na izdisaju, i da bi dopro do njegova sluha koji se već gubio, izdere se na nj: »Ovdje nitko drugi nije mogao biti pripušten, jer ovaj ulaz bijaše za tebe određen. A sada idem da ga zatvorim.« 

Franz Kafka

Tantrički aksiom

HAM SA SHIVA - HAM SA SHAKTI 

Parabola o zlatu

Kada su španski osvajači upoznali praameričko društvo u Meksiku, na poluostrvu Jukatan, i u Peruu, pala im je u oči bliska veza između zlata i vladara. Tada to niko nije razumevao. Zlato nije bilo novac, nije bilo imovinsko dobro, nije bilo nakit ni ukras u današnjem smislu. Izgledalo je da je sve zlato pripadalo vladaru, bilo gde da se nađe i bilo gde da je. Vladar, međutim, nije koristio metal. Prema zabeleškama, Inkama je bilo zabranjeno da dodirnu neki predmet, sem ako nije bio od zlata. Zlatni pribor za jelo, tanjir, šolja, štap, balčak mača, buzdovan, tron, kopča, igla, dugme, sandale, sve od zlata. O luksuzu nema ni govora. O razmaženosti još manje. Bilo je nekog poistovećenja između bića vladara, zlata i činjenice vladavine. Što se može naći i u starim egipatskim, kineskim, hindu i bliskoistočnim društvima. U ovom teškom, čarobnom metalu prigušenog sjaja, u njegovom blistavilu poput sunca, kao da je zaustavljena svetlost značila samu vladavinu. Ali iz korena drukčije nego što se danas shvata vladavina. Vladavina nije bila večita aktivnost kao kod nas, neprekidna delatnost instinkta vlasti. Vladavina je pasivna činjenica, kao što je sunce pasivno, kada samo postoji, a njegovi topli zraci su izvor života. Aktivitet vladara je nedelovanje (Tao). Sunce – zlato – vladar su rođaci, ako i ne u zemaljskoj, ono u kosmičkoj perspektivi. Analogije. Zbog toga je kineski vladar sin Sunca; Ra je u Egiptu inkarnacija boga Sunca; u Indiji to znaju isto kao i u Meksiku. Da se tradicija u svim vremenima i među svim ljudima, čak i sasvim pozno, shvata monolitno, primer za to je Luj XIV koji je sebe nazivao kraljem sunca. Sunce je samo drugi izraz za boga, jer je Sunce simbol boga. A kada zlato pripada samo vladaru, to znači da zlato pripada samo Suncu, odnosno zlato je samo Sunce i sve je to samo simbol i analogija: znak središta: Bog. Međutim, velika stvar tek sada sledi. Zlato ne pripada vladaru, nego bogu. Nikogović, biće od mesa ne može imati od njega ni mrvicu. Za profanog čoveka koji je držao kod sebe zlato svi su smatrali da vrši svetogrđe i u Kini, Indiji, Egiptu, Peruu, i u staroj Xaldeji. Sasvim je bilo prirodno što mora da umre. Jer ko za sebe skrije jedno jedino parčence zlata, taj je skrio jedno parče svetlosti i sunca koji pripadaju svakome i taj je skrio za sebe jedan deo moći na koji nema pravo. Sebično i lično grabi za sebe nešto što pripada celom svetu. Opakijeg greha od ovoga uopšte nema. Skrivanje materijalizovanog sunčevog svetla znači da je kosmički poredak poremećen i da je simbol boga obeščašćen. Zlato se nalazi na crkvi i u crkvi, a jedino pripada bogu koji ga zrači na ljude. Ako je vladar okružen zlatnim predmetima, to ne znači da je metal sada postao njegov plen, kao što za njega ni vladavina ni moć nisu plen. I kralj je samo simbol i čuvar. (riXa^, kao što kaže Platon u Državi. Tako uče i Tao te đing, Veda, Zaratustra. Sve prastare tradicije, u svim delovima zemlje od Perua do Kine, nepokolebljivo znaju da je zlato sunčeva svetlost, zemaljska manifestacija vladajućeg Boga — nalazi se iznad čoveka nedohvatljivo i nedodirljivo. Kraljev simbol, kruna, zlatni ukras za glavu, zlatni disk sunca, samo njegovu glavu može da okružuje. Da bi slika bila Još dublja, oštrija i istinskija, treba otkriti još i četvrti motiv. A taj je motiv: vreme. Metafizička veza zlata i vremena prilično je jasna u ovom pogledu, kao: zlatno vreme, zlatno doba, ili: „vreme je novac“, gde novac zapravo znači zlato. Ekvivalent vremena je zlato. Ako od nečijeg života tražim vreme, to mu moram zlatom nadoknaditi, jer jedino ono odgovara izgubljenom vremenu. Ljudi i nisu plaćeni zbog rada, nego zbog vremena, plaćanje za rezultate rada već je simptom poznog i materijalističkog razmišljanja. Kome oduzimam sunce, moram mu suncem vratiti. Sunce je gospodar vremena i znači samo vreme, kao što zlato nije ništa drugo do koncentrisana sunčeva svetlost, ništa drugo do koncentrisano vreme. Zlato je materijalizovana večnost. Zato je – skupo. Ima trenutaka i časova koji se „ne mogu platiti“ – ima kad čovek nešto neće učiniti „ni za kakve pare“ -ima što neće ostaviti „za sve blago sveta“. Tako su skupa četiri elementa: Sunce, vladavina, vreme, Bog. To je zlato. Dok je zlato stiglo do današnjeg stadijuma, kada je postalo valuta, sredstvo plaćanja, pokriće za novac, nakit, tabakera, lanac za sat filmskih diva, berzanskih špekulanata i belosvetskih karakondžula – prevalilo je veliki put. Odmah treba reći: nizbrdo. Kralj je počeo da ga smatra svojim. Ali istovremeno tada već u središtu nije bio Bog, vaseljensko Sunce, životvorna transcendentna Moć. Kralj je postao čovek a ne božanski Filaks. Zlato je njegovo privatno vlasništvo. Već samo plen i luksuz. Ali istovremeno je potamnela kosmička božanska svetlost, a istovremeno je nestalo zlatno doba. Jer zašto je manji greh ako kralj skrije zlato od sveta nego ako to učini običan lopov? Kada je prvi kralj tutnuo u džep zlato, tutnuo je u džep neograničenu dobrotu nadljudske božanske Moći i njenu životvornu snagu, rezervisao njen deo za sebe i time poremetio snagu svetlosti koja je svima zračila, koja je održavala zlatno doba. Zlato je postalo kraljevo – individualno, sebično, demonsko, crnomagijsko. Nije više svetlost bez smetnji sijala na život, a zemlja se pomračila. Vreme se pomutilo. Taj korak zna svaka sveta knjiga Istoka, Veda isto kao i Tao te đing, u Egiptu znaju za to isto kao u Iranu i Peruu. Drugi je korak kada je već zlato iskliznulo i iz kraljeve ruke i srozalo se još niže u ruke ratnika viteza, sanskrtski: kšatrija. Još niže kada je postalo plen vaišija. Već novac. Trgovačka roba. Već sunčevu svetlost stavlja na sebe žena malog dućandžije, zlatom se plaća životinjsko meso, zemlja i repa. Zlatom se sve može postići. Već je trgovačko. Ali zlato se ni tu nije zaustavilo. Srozalo se među šudre, i zbog zlata su počeli da ubijaju skitnice i razbojnici i gusari, a zlato je postalo san masa. I ološ se dočepala zlata i svako je mogao sebi da načini krunu kakvu hoće, ako može. Jer sada je odlučivala jedna jedina stvar: koliko ko zlata ima. Ko ga ima više, moćniji je, jači, izuzetniji, srećniji. Sunce se spustilo među vitezove, zatim među trgovce, zatim u masu. Vreme ga je sledilo: doba je postajalo sve izdrobljenije, tamnije, nemirnije. Vlast je iz ruku aristokratije došla u ruke trgovca građanina, na kraju u ruke naroda. U rukama šudre zlato više nije simbol, nego tek materija: metal. Ne primećuje se da zlato nije ništa izgubilo od svoje izvorne prirode i danas je isto tako znak moći, sunca i božanske snage, kao što je i u pradavna vremena bilo: materijalizovana sunčeva svetlost i simbol Zlatnog doba. Ali time što je potisnuto u materiju, pretvorilo se u zlo. Svako zna šta je zlatna groznica – groznica vlasti – ekonomska groznica — o njoj govore polja Aljaske, rudnici Urala, španska osvajanja, sefovi američkih banaka – velike paklene opruge modernog života, očajno divljaštvo kojim čovek jurca zbog bogatstva – krv i zlato – sve to prilično jasno označava da je ovde reč o žutom metalu koji se pretvorio u demonsko, što nije ništa drugo do moć. Ali ko ume da vidi u ovom smeonom, na izgled fantastičnom simbolu – katastrofu? Eto, to je parabola o zlatu.  

Béla Hamvas